Parlament poništio parlamentarizam

Govoriti šta, govoriti kako?

Govoriti slobodno, javno, konstruktivno, ozbiljno, odgovorno, u opštem interesu. Slušati druge kako govore i šta govore, poštovati njihovo pravo da govore i misle drugačije.

Biti parlamentaran, dakle, biti učtiv, pristojan, nenametljiv u raspravi i tolerantan u sučeljavanju mišljenja, pustiti i drugog da slobodno govori, rukovoditi se pravilima i doprinositi kulturi dijaloga, poštovati sagovornika.

Parlamentarizam kao oblik demokratske vladavine, ustrojstvo predstavničke građanske demokratije, institucionalizovano okupljanje izabranih predstavnika koji vode otvorenu debatu i odlučuju o najvažnijim društvenim pitanjima, vladavina sa diskusijom, konstitucionalna demokratija u kojoj je izvršna vlast odgovorna parlamentu kao zakonodavnoj vlasti.

Parlament kao način ograničavanja autoritarne vlasti, mesto izražavanja političkog pluralizma, najviša zakonodavna institucija slobodnih, ravnopravnih građana.

Ništa od svega toga nije ostalo u današnjoj Srbiji. Parlament je ljuštura bez sadržaja, bez parlamentarizma.

Još pre konstituisanja novog sastava skupštine bilo je jasno da to neće biti mesto dijaloga i sučeljavanja mišljenja, da je pluralizam interesa i političkih stavova ostao negde pred vratima parlamenta, a da će se novi „predstavnici naroda“ osećati veoma komotno u situaciji kada mogu beskrajno da uživaju u odjecima svojih glasova bez povratne reakcije.

To se i dogodilo, uz neverovatan sled da skoro jednopartijski parlament ima potrebu da na svakom zasedanju ritualno ponavlja iste stavove, predloge i zaključke uglavnom o pitanjima koja nisu na dnevnom redu, kršeći sva pravila parlamentarizma i to na način koji se u savremenom svetu i iole demokratskim zemljama ne viđa.

Oslobodivši sav svoj retorički potencijal, poslanici iz sednice u sednicu demonstriraju kvazipatriotsko apologetisanje svom vođi i svojoj partiji, jednoj ili dve, nije bitno.

Shvativši svoju ulogu kao doprinos obračunu sa svakim ko drugačije misli, čak i ako nije član skupštine i nije prisutan, sadašnji poslanici unose u parlament rečnik ulice, populistički rezon, obilje uvreda, neosnovanih optužbi u odnosu na političare, umetnike, novinare, slobodne intelektualce.

Ubojitom mržnjom ciljaju se imena, glumci, novinari, mediji.

Oni treba da znaju s kim imaju posla, da se njihovo izdajničko i stranoplaćeničko ponašanje neće tolerisati.

Od takvog uterivanja straha i poziva na odricanje od slobode, do kristalnih noći, jedan je korak.

Preko skupštinske govornice, putem stalno instaliranih linija RTS televizije, pripremljeni, odobreni i uvežbani monolozi parlamentaraca slivaju se u unisoni fon koji stiže do milionskog auditorijuma da ga po ko zna koji put uveri u nepogrešivost Aleksandra Vučića i njegove partije.

Ako javnost reaguje i ako se vođi učini da su njegovi malo preterali, on će po malo da se izvini, tako da i to bude deo njegove promocije.

Razume se, podređenost parlamenta, Vlade i svih institucija vrhovnom vladaru neće se promeniti.

Da li smo osuđeni da nam se sve ovo događa i da li smo sami sebe osudili? Smemo li da se prisetimo konstatacije „nije više stvar u tome da se stanje objašnjava, nego da se menja“?

Da li smo spremni i sposobni da vratimo poništeni parlamentarizam, građansko dostojanstvo i ravnopravnost, a suzbijemo partijsku lojalnost i populističku podređenost?

Uz svu potištenost, razočaranost i apatiju, očigledno da moramo da nađemo snage u sebi, i da se manemo iluzije da će nam neko pomoći.

Dobro je da razgovaramo sa predstavnicima Evrope, Amerike i drugih zemalja, ali njihove su oči uprte u nas. Imamo godinu dana i moramo da budemo pametniji, zreliji, hrabriji, da ne ponavljamo greške.

Ne smemo da odustanemo od toga da promene zavise i od nas, a ne samo od njih. Treba se boriti za fer izborne uslove, ali se od onih koji su urušili sve demokratske forme to teško može očekivati.

Za naredne izbore moramo da budemo spremni, da smo na svim izbornim mestima, da nas što više glasa, a izborne kolone neka se formiraju prema saglasnosti programa.

Ako ponovo omanemo, naša svakodnevna jadikovka trajaće večno, ponavljaće je i naši unuci.

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma