Parlament više ne obavlja svoju osnovnu funkciju

Sticajem niza okolnosti, došlo je do ozbiljne devijacije u radu srpskog parlamenta u pravcu koji je suprotan konsolidovanju kredibiliteta i legitimiteta najviše instance narodnog suvereniteta.

U srpskom parlamentu danas deluju dve centrifugalne struje: jedna spoljna koja parlament bojkotuje, i druga unutrašnja koja parlament opstrukcijom blokira iznutra. U instrumentalnom smislu, zajedničko obeležje bojkota i opstrukcije jeste da i bojkot i opstrukcija predstavljaju vrlo efikasna sredstva za postizanje cilja, tj. da se onemogući postojeći način rada.

Osim sličnosti između bojkota i opstrukcije postoje i bitne razlike. Pošto se sličnost utvrđuje na osnovu spoljnih instrumentalnih elementa, razlika između bojkota i opstrukcije mora se utvrditi prema unutrašnjim sadržinskim elementima (npr. koji su motivi za bojkot i opstrukciju, i naročito, u kojim se okolnostima bojkot i opstrukcija sprovode).

Drugim rečima, razlika između bojkota i opstrukcije utvrđuje se sadržinski prema opravdanosti motiva i okolnostima u kojima se realizuju. Razlikovanje opravdanog od neopravdanog posebno razumeju sudije i advokati, ali i svi ostali građani. Uzmimo za primer situaciju sa smrtnim ishodom: prema motivu i konkretnom kontekstu jasno se razlikuje „opravdani“ smrtni ishod u samoodbrani od „neopravdanog“ smrtnog ishoda kao posledica brutalnog ubistva.

Kada se bojkot i opstrukcija stave u konkretan kontekst rada Narodne skupštine, mogu se uočiti dve protivrečne tendencije: s jedne strane, bojkot rada parlamenta od strane opozicije koja ne podržava sadašnju vladajuću političku opciju, a s druge opstrukcija rada parlamenta od strane većine koja podržava vladajuću političku opciju.

Grupacija koja bojkotuje rad parlamenta svoje argumente zasniva upravo na činjenicama koje ukazuju da većina opstrukcijom „iznutra“ onemogućava ostvarivanje osnovne uloge parlamenta da se o političkim i zakonodavnim pitanjima vodi tolerantna, otvorena i javna debata. Karakteristične situacije koje idu u prilog ovoj tvrdnji su da usled opstrukcije skupštinske većine, parlament ne ostvaruje neke od svojih osnovnih funkcija (npr. godinama ne razmatra izveštaje Zaštitnika građana i drugih nezavisnih institucija; ne pokreće proceduru izbora poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ne razmatra državni završni račun i dr).

Poseban indikator opstrukcije rada parlamenta od strane skupštinske većine je podnošenje hiljade i hiljade sadržinski bespredmetnih „amandmana“ na zakonske predloge Vlade koju upravo skupštinska većina podržava.

Može se zaključiti da su motivi i kontekst bojkota rada parlamenta legitimne i opravdane akcije od strane opozicije koja ne podržava vladajuću političku opciju, dok su motivi i kontekst opstrukcije rada parlamenta nelegitimne i neopravdane akcije od strane skupštinske većine koja podržava vladajuću političku opciju. U prilog ove konstatacije može se zaključiti i iz ocena koje su navedene u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije koji je pre nekoliko dana ambasador EU javno predao našim najvišim zvaničnicima.

Izlaz iz začaranog kruga parlamentarne agonije Narodne skupštine dvojne je institucionalne i političke prirode. Predsednik Narodne skupštine prvenstveno je ustavna funkcija kod koje se račun polaže građanima Srbije, pa tek onda položaj koji je unutarstranačkim oportunitetom dodeljen od strane političke organizacije. Kada se rad parlamenta kao najviše državne institucije spolja blokira bojkotom, a iznutra opstrukcijom rezultat se manifestuje kao tzv. nulti ishod (zero-sum), što praktično znači da parlament više ne obavlja svoju osnovnu funkciju.

Devijacija u radu parlamenta povlači ustavnu i političku odgovornost predsednika parlamenta koja je i integralni deo poverenog mandata. Posledica toga je da predsednik parlamenta tokom čijeg je mandata došlo do bojkota parlamenta od strane grupacije koja ne podržava aktuelnu političku opciju, ali istovremeno i do opstrukcije parlamenta od strane grupacije koja podržava aktuelnu političku opciju, ne može biti relevantan faktor za prevazilaženje postojećeg stanja u parlamentu, niti konstruktivna komponenta u postizanju održivog rešenja.

Autor je bio narodni poslanik Petog saziva Narodne skupštine