Parlamentarizam u Srbiji je mrtav

Sve mučne, ružne i besmislene scene, tokom kojih su poslanici urlali jedni na druge i takmičili se ko će gadnije i uvredljivije reči da upotrebi, upotpunila je ličnost predsedavajućeg – profesora Stojana Radenovića. Eminentni matematičar, čije su stotine radova objavljene u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima, predavač na fakultetima u zemlji i inostranstvu, po svim objektivnim parametrima treba da predstavlja intelektualca, koga odlikuju visoke etičke, moralne i profesionalne vrednosti.

Osoba njegovog društvenog položaja imala bi obavezu da svoje znanje, iskustvo i kreativnost delom usmeri u zajednicu, podstičući je da se razvija u smeru, koji će poštovati slobode ličnosti, prava na različitost, ličnu i materijalnu sigurnost i institucionalnu postojanost.

Podrazumevalo bi se da profesor, čije ime svetska nauka poštuje i pamti, ima visoko samopoštovanje, integritet i nepokolebljivu spremnost da iskaže sopstveni stav o svakoj društvenoj nepravilnosti.

Uloga predavača i vaspitača bi zahtevala da svoje studente ličnim primerom usmerava da sopstvene potencijale kreativno koriste u očuvanju univerzalnih humanističkih vrednosti, da čovečanstvo opstane i unapredi sopstveno trajanje.

Profesor mora da detektuje i ukaže na svaki oblik društvene patologije i načine na koje vlastodršci manipulišu građanima zarad ličnih interesa.

Ali, profesor Radenović je potpuno drugačije percipirao svoju društvenu ulogu.

Ponosan je što se nalazi na listi SNS-a jer je „na taj način postao deo istorije“.

Zvuči sumanuto, jer je malo verovatno da ne zna kakvu istoriju piše organizacija kojoj se priključio.

Nije hipnotisan uticajem Pinka, Informera, Hepija i ostalih mentalnih trovačnica pa da ne vidi da smo najsiromašniji u Evropi, da BDP služi za zaseni ograničeno znanje neukih, da smo prezaduženi i da rasprodajemo državne, prirodne i ekonomske resurse.

Nemoguće je da nikad nije čuo za Jovanjicu, Krušik, naplatnu rampu kod Doljevca, Belivukovu i Šarićevu kriminalnu grupu povezanu sa delovima vlastodržačke „elite“.

Ako je čuo (a najverovatnije jeste) a ni u šta nije poverovao, nameće se pitanje kakvim principima i vrednostima testira realnost?

On nije kupio diplomu niti je neko mogao da plati hiljadama istraživača da ga citiraju u svojim delima i da njegove radove objavljuju visoko indeksirani časopisi.

Da li čovek njegovog zvanja i znanja može da bude i čime može da bude ucenjen? Ne može da izgubi posao niti naučne titule.

Šta je i ko je profesor Stojan Radenović kad može Aleksandra Vučića i Anu Brnabić da proglasi vizionarima?

Koje vizije ovih „velikana“ naučnik prati?

Kao univerzitetski profesor mora da je uvideo kako se svakodnevno urušava autonomija ove društveno najznačajnije institucije.

Za nauku se izdvajaju mizerna sredstva a neposlušni profesori proganjaju. Vidi da hiljade njegovih svršenih studenata zauvek odlaze iz Srbije.

Vizije vizionara se, znači, ne odnose na obrazovanje koje jedino može da pokrene društvo napred.

Profesoru se ukazuju neke druge vizije koje nije javno elaborirao.

Ne treba da se trudimo da do njih dosegnemo jer, verovatno, profesor živi u virtuelnoj realnosti koja je u drugoj dimenziji i nema dodirnih tačaka sa ovom koju većina nas živi.

Tragično je, upozoravajuće i onespokojavajuće što sebe svrstava u korpus „običnih ljudi“ koji baš ne razumeju, ali osećaju vizionarsku auru „magičnog dvojca Vučić-Brnabić“.

Profesor je eksponent grupe ljudi koji su zavidno formalno znanje uložili u sveopštu propast, jer im je etičnost i odgovornost rudimentirana.

On je paradigmatični putokaz ka putu bez povratka, jer je dobrovoljno i sa ponosom pristao da sa uništiteljima društva piše gadnu istoriju beščašća.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.