Parlamentarna kriza, bojkot i odlaganje izbora

Na delu su dve centrifugalne struje: prva ga bojkotuje, druga blokira iznutra a rezultat se manifestuje kao kriza u radu ovog tela, što dalje znači da ono kao najviša instanca narodnog suvereniteta više nije u stanju da obavlja svoju osnovnu političku i ustavnu funkciju.

Analogno principu spojenih sudova, toksična parlamentarna kriza prelila se na izborni sistem i ozbiljno destabilizovala redovni tok izbornog procesa.

Bojkot parlamenta doveo je do bojkota predstojećih parlamentarnih izbora, čime su dovedeni u pitanje osnovi demokratski principi političkog sistema.

Uz svu opravdanost, bojkot izbora sadržinski gledano nema jasan politički, već samo precizan tehnički cilj – bojkot. Uz to, on se suočava sa jednom značajnom objektivnom preprekom: zakonski tekstovi ne sadrže jasnu kvantitativnu odrednicu o minimalnoj izlaznosti birača te se postavlja pitanje po kojoj mernoj jedinici se utvrđuje uspešnost bojkota.

Tim povodom, u javnom diskursu se sve više čuju stavovi da bojkot treba razumeti ne kao cilj političke akcije, već kao sredstvo (legitimnog) političkog pritiska a da bi se stvorili uslovi za fer i slobodne izbore.

U međuvremenu, pod uticajem zagovornika pragmatske realnosti početni stavovi da izlazak na izbore znači „podršku režimu“ dosta su ublaženi, traga se za rešenjima kako da se izborni proces vrati u važeće ustavne i zakonske okvire, naročito nakon što su se u kvadraturu izbornog kruga uključile i evropske institucije (EU, OEBS) sa stavom da bojkot nije rešenje.

U stručnoj javnosti tako je pokrenuto pitanje mogućeg odlaganja redovnih izbora kako bi se, s jedne strane, ispunili zahtevi opcije za bojkot, a s druge, vladajućoj omogućio manevarski prostor da se resetuje i vrati u okvire Ustava i zakona. Prema važećem ustavnim i zakonskim normama, redovni parlamentarni izbori moraju se održati na proleće 2020. godine.

Ustav Srbije je apsolutan i ne dopušta izuzetke: „Izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike, 90 dana pre isteka mandata Narodne skupštine, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana“ (čl. 101/1). Slično i Zakon o izboru narodnih poslanika: „Izbori za poslanike održavaju se najkasnije 30 dana pre isteka mandata poslanika kojima ističe mandat“ (čl. 27/1). U javnom diskursu pojavio se argumentovan predlog o odlaganju izbora koje je moguće sprovesti na tri (prilično složena) načina: a) aktiviranje odredbe o promeni Ustava (čl. 203) radi promene člana 101, stav 1 koji propisuje uslove za raspisivanje redovnih parlamentarnih izbora (procedura sa referendumom); b) aktiviranje ustavne odredbe o proglašavanju vanrednog stanja (čl. 200) jer se za vreme vanrednog stanja ne organizuju izbori (tzv. „veštačko“ vanredno stanje) i c) pravno-politički model prema kojem bi se izbori održali u redovnom terminu, ali na kojima bi se birali narodni poslanici sa jedne liste za „sporazumnu“ Skupštinu koja bi izabrala prelaznu vladu zaduženu za realizovanje predstojećih izbora.

Za lokalne i pokrajinske izbore ne postoji ustavna obaveza vezano za rok održavanja izbora, što znači da se može pomeriti rok za njihovo održavanje.

Svemu ovome, međutim, može se dodati još jedna, četvrta opcija: raspuštanje parlamenta.

Osnovni argument u prilog upravo ovom rešenju jeste da postojeći ustavni i zakonski okviri u potpunosti podržavaju ovakvu opciju koja se može ostvariti bez upuštanja u komplikovane referendumske procedure promene ustava i rizičnih konstrukcija u vezi sa vanrednim stanjem.

U procesnom smislu, raspuštanje parlamenta je relativno jednostavan politički mehanizam. Prema Ustavu, „Predsednik Republike može, na obrazloženi predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu“ (čl. 109/1). Dalje, „Istovremeno sa raspuštanjem Narodne skupštine predsednik Republike raspisuje izbore za narodne poslanike, tako da se izbori okončaju najkasnije za 60 dana od dana raspisivanja“ (čl. 109/6).

Dakle, prema Ustavu, predsednik Republike nije vezan rokom KADA mora da raspiše izbore, već samo odredbom prema kojoj izbori treba da se OKONČAJU. Prema Zakonu o predsedniku Republike: „Izbore za poslanike raspisuje predsednik Republike. Odlukom o raspisivanju izbora određuju se dan održavanja izbora i dan od koga počinju teći rokovi za vršenje izbornih radnji.“ (čl. 25).

U obrazloženom predlogu Vlade za raspuštanje Narodne skupštine dovoljno je navesti da postoji blokada rada parlamenta i bojkot izbora, i da postoji potreba da se unapredi „vladavina prava koja se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima (…) i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu“ (čl. 3/2. Ustava).

Raspuštanjem parlamenta eliminišu se rukovodeća struktura Narodne skupštine, uključujući i predsednika parlamenta, i rukovodeća struktura Vlade („mandat Vlade prestaje pre isteka vremena na koje je izabrana (…) raspuštanjem Narodne skupštine“ – član 128/1 Ustava).

Tri su ključne prednosti ove opcije: raspuštanje parlamenta je postojeća ustavna kategorija čija je procedura precizno zakonski regulisana; ona omogućava institucionalni nestanak sa političke scene poslanika (uključujući i one koji su pravosnažno osuđeni i za ratne zločine) i rukovodstva aktuelnog saziva skupštine kao izvornog generatora aktuelne krize; raspuštanjem parlamenta automatski pada vlada koja je ionako ozbiljno kompromitovana brojnim koruptivnim i moralnim aferama.

Treba dodati i jedan „kolateralni benefit“ koji se odnosi na vladu – samo od sebe rešava se komplikovano pitanje prelazne vlade, budući da postojeća ostaje kao tehnička i bez političkog mandata. Određeni rizik ipak postoji i tiče se vremenskog okvira u kojem bi se realizovala ova operacija.

Odlaganje redovnih izbora raspuštanjem parlamenta, međutim, nije moguće ukoliko se prethodno ne postigne sveobuhvatni politički dogovor vladajuće većine i opcije za bojkot. Kao referentna praksa za prevazilaženje ove krizne situacije može poslužiti model koji je primenjen nakon pada Miloševićevog režima, 5. oktobra, kada je postignut politički dogovor između DOS-a i SPS-a.

Odluka o odlaganju redovnih izbora raspuštanjem parlamenta, pre svega leži na vrhu piramide vladajuće političke opcije. Garancije nema, ali ostaje nada da će veberovska objektivna racionalnost nadvladati lične sujete i subjektivne interese.

Autor je redovni profesor univerziteta, bivši narodni poslanik i potpredsednik odbora za ustavna pitanja Narodne skupštine