Parnični postupak i stranka

U parničnom postupku moramo dokazati da smo u pravu, a naš uspeh zavisi od više činilaca.

Sudu se uglavnom obraćamo tražeći pravdu, ali moramo znati da je sud vezan propisima koji nekada i nisu u skladu sa našom predstavom o pravdi, kao i dokazima koje predlažu parnične stranke.

Postupci mogu trajati duže nego što mislimo i biti skuplji nego što očekujemo, jer pored novca za sudske takse ponekad moramo predujmiti troškove veštačenja, pristupa svedoka, pribavljanja isprava, angažovanja advokata.

Zbog toga pre podnošenja tužbe treba da razmislimo da li smo zaista u pravu, da procenimo naše izglede za uspeh i da vodimo računa o tome da nam se može desiti da nam, ako spor izgubimo, ne samo ne budu naknađeni izdaci koje smo imali povodom spora, već i da budemo obavezani da drugoj strani nadoknadimo njene troškove.

U toj proceni može pomoći naš punomoćnik advokat.

Naše je pravo da nam sudi nezavisan (od političkih vlasti i kolega), nepristrasan (u konkretnom sporu, bez obzira kome sudi) i stručan sudija.

Takav sudija prepoznaje se po tome što je otporan na spoljašnje i unutrašnje pritiske i uticaje, što sve strane u postupku tretira jednako, postupak sprovodi i usmerava u skladu sa procesnim zakonom, i odluku donosi u skladu sa pravom koje se odnosi na sporni odnos, bez obzira na to ko je učesnik u postupku.

Sud utvrđuje koje su činjenice sporne te ih treba dokazivati i po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, brižljivo i savesno ocenjujući svaki dokaz zasebno i sve dokaze kao celinu.

Ukoliko su propisi koje treba da primeni nejasni, protivrečni ili postoje pravne praznine, doneće odluku u skladu sa opšteprihvaćenim standardima za tumačenje prava, što se nikako ne može smatrati samovoljom.

Kada je odluka doneta na takav način, svakom bi trebalo da bude jasno zbog čega je spor dobio ili izgubio.

Nakon što sagledamo svoju poziciju i moguće posledice, pre podnošenja tužbe ili njenog osporavanja (ako smo tuženi), ali i tokom postupka, možemo predložiti drugoj strani i da sporni odnos rešimo posredovanjem (medijacijom) ili poravnanjem pred sudom. U oba slučaja bismo morali biti spremni na popuštanje, što je često manje zlo od rizika da izgubimo sve.

Ukoliko preteže naša želja za pravdom i uverenje da je naš zahtev zakonit i osnovan te se odlučimo da podnesemo tužbu (osnovnom ili višem sudu, zavisno od vrste i vrednosti spora), dužni smo da uzmemo aktivno učešće u postupku i pratimo svoj predmet bez obzira što će to činiti i angažovani advokat, jer niko ne poznaje životni događaj koji je uslovio parnicu kao mi sami.

Ipak, poverenje u advokata i saradnja sa njim su važni i stoga njemu treba na vreme da kažemo sve što je bitno i da mu dostavimo sve dokaze da ih on preda sudu ili da ga upoznamo gde se ti dokazi nalaze, kako bi on preduzeo mere da ih obezbedi.

Naše angažovanje i kvalitetno zastupanje je jedan od važnih uslova za uspeh u parnici, s obzirom na to da je pre deceniju prestala dužnost suda da sam utvrđuje materijalnu istinu, a postupak „predat u ruke“ parničnim strankama.

U važećem Zakonu o parničnom postupku veoma su važna pravila o teretu dokazivanja i o prekluziji dokaza.

To znači da je svaka strana dužna da iznese sve činjenice kojima potkrepljuje svoje tvrdnje i sudu preda ili predloži dokaze za te tvrdnje, i to već na početku postupka, jer sud po pravilu nema ovlašćenje da ih prihvati kasnije. Smatra se tačnom svaka tvrdnja suprotne strane koju ne osporimo.

Tokom izvođenja dokaza treba da ukažemo punomoćniku ili kažemo sudu neposredno šta osporavamo ili ne prihvatamo i iz kojih razloga.

Prilikom saslušanja u svojstvu stranke, ukoliko se taj dokaz izvodi, moramo voditi računa da iznesemo ono što je bitno za razrešenje spora, ali i da ništa važno ne izostavimo.

Treba aktivno da učestvujemo i u sačinjavanju zadatka za veštačenje, ukoliko se taj dokaz izvodi.

O onome što se dešava na raspravi, sud diktira zapisnik unoseći u njega reči stranaka i njihovih punomoćnika, kao i iskaze stranaka, svedoka, veštaka. Zapisnik sa ročišta važan je za ishod spora i treba da pratimo šta se u njega unosi.

Ukoliko imamo primedbu na sačinjavanje zapisnika, imamo i pravo da mi sami tu primedbu izdiktiramo na kraju ročišta.

Tok postupka pratimo neposrednim učešćem u postupku, preko punomoćnika, ili preko portala sudova za praćenje toka predmeta: https://portal.sud.rs/sr/tok-predmeta.

Ako smatramo da postupak dugo traje, zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koje je samo jedan deo prava na pravično suđenje, možemo zahtevati pred redovnim sudom, do okončanja parničnog postupka.

Ukoliko posumnjamo da je sudija nepristrasan, ovlašćeni smo da zahtevamo njegovo izuzeće.

Razloge za sumnju u pravilnost odluke koju je doneo iznosimo u žalbi.

Ukoliko smatramo da je presuda doneta uz bitne povrede odredaba parničnog postupka, da je zasnovana na pogrešno ili nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju (osim u sporu male vrednosti) ili da je pravo pogrešno primenjeno, imamo pravo da izjavimo redovan pravni lek – žalbu.

O žalbi odlučuje viši ili apelacioni sud, zavisno od toga koji je sud doneo prvostepenu presudu.

Po žalbi presuda može biti samo jednom ukinuta i vraćena sudu na ponovno suđenje.

Ukoliko i na kasnije donetu presudu bude izjavljena žalba, sud koji odlučuje po žalbi mora sam da završi postupak i razreši spor. Kada je žalba odbijena, presuda postaje pravnosnažna.

Posle pravnosnažnosti presude, u zakonom propisanim slučajevima, možemo se obratiti Vrhovnom kasacionom sudu podnoseći vanredni pravni lek – reviziju.

Revizija se izjavljuje samo preko punomoćnika advokata.

Kada iscrpimo sve redovne i vanredne pravne lekove, ovlašćeni smo da ustavnom žalbom, pod određenim uslovima, zahtevamo zaštitu pred Ustavnim sudom, ukoliko smatramo da nam je odlukama redovnih sudova povređeno neko ljudsko pravo ili osnovna sloboda, garantovana Ustavom RS i Evropskom Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Predlog za kraj: Koristimo svoja prava i zahtevajmo da ih svako poštuje.

Autorka je sutkinja Apelacionog suda u Kragujevcu i članica UO Društva sudija Srbije