Partijska aristokratija i somovi

LJut je na narod. Navodno je odbio njegov genijalni predlog za rešenje kosovskog pitanja. Na koji način odbio? Bio je referendum? O tome se vodila skupštinska debata, što bi trebalo da bude demokratski minimum? Ništa od toga. Plan se rodio (ako se rodio?) u njegovoj glavi, a tu je izgleda narod i odbio taj plan. Znam da predsednik ima sva sela Srbije u glavi, ali da mu je baš ceo narod srpski u glavi – ne mogu da verujem. Zato i tvrdim da mu nije dobro. Već onaj koji ima glas drugog u glavi, krajnje je sumnjivog psihičkog zdravlja. Ovaj ima ceo narod!

LJut je na novinare.

Sa albanskim se sprda, oslovljavajući ih na „per tu“, s namerom da pokaže svoju superiornost i milosrđe, a pokazao je svoje nevaspitanje. Kada god predsednik na zvaničnom susretu nekom govori ti, onda je to ozbiljna politička distorzija, daleko od bilo kakvog mangupluka i šmekerstva. Kod običnih evropskih predsednika, biranih i smenjivanih demokratskim putem, postoji kodeks profesionalnog ponašanja, gde se tačno zna šta se sme, a šta ne sme. Međutim, ako naš predsednik mimo zakona i Statuta Republike Srbije utvrđuje i vodi spoljnu politiku, teško mu je zameriti što to onda čini na ne baš najpristojniji način.

Sa srpskim novinarima uglavnom se trudi da opaja prašinu – pajalica model Gorislav Papić. LJuti se što niko od njih nikada nigde nije čuo taj famozni plan. Prekida ih u pola rečenice, manje ili više prikriveno ih ismejavajući i preteći. Škola učena kod profesora Šešelja očigledno se teško zaboravlja. Ako bi trebalo da biram šta mi najviše smeta u ovoj napredno radikalizovanoj Srbiji, onda je to upravo taj primitivizam. Kako je predsednik hronično ljut na sve, ne samo na novinare (čak i kamermane ućutkuje jednako kao svoje ministre), onda se ne može očekivati pristojnost ni u drugim javnim institucijama: sudovima ili bolnicama na primer.

Predugo se ovde ljubaznost smatra oznakom slabog karaktera, načinom da se kompenzuje nedostatak znanja ili kompetencija. Navodno hoćemo u Evropu, a njihov civilizovani i pristojni način javnog ophođenja ne smatramo idealom već njihovom slabošću i dekadencijom, kojoj se manje ili više otvoreno podsmevamo. Ne shvatamo da je mnogo važnije od otvaranja poglavlja da otvorimo novi način komunikacije kao način uspostavljanja novih odnosa među nama.

Ne, mi smo i dalje u komunikacijskom rovu Ogulin-Karlobag-Virovitica, i dalje smatramo da je normalno izdavati knjige sa naslovom „engleski pederski isprdak“ (mada se taj isprdak trenutno nalazi u domaćoj vladi kao savetnik), i dalje se smejemo predsednikovom „mangupluku“ koji šikanira novinara RTS-a pitanjem „a što mucaš“! U poređenju sa Vučićem čak i Slobodan Milošević deluje kao engleski džentlmen i uglađeni gospodin, bez obzira na njegov suštinski despotski način opštenja sa okolinom.

Pritešnjen činjenicom da mora objasniti da Kosovo odlazi, a sa saznanjem da to nije nimalo popularno u Srbiji, počinje da se ponaša toliko nerazumno da bi struka morala reći neku reč. Na kraju, svi smo se mi pre svega zavetovali Hipokratu da ćemo „svoje propise odrediti po svojim silama i znanju na korist pacijenta štiteći ga od svega što bi mu moglo škoditi ili naneti nepravdu“.

Ne može se ćutke preći preko činjenice da se predsednik hvali kako je na zvaničnom sastanku počeo da propituje druge učesnike na srpskom, govoreći im „bre“. Ne može se ćutke preći preko govora mržnje – etiketiranje opozicije kvalifikacijama „fašisti“ ili „lopovi“ upravo je govor mržnje kažnjiv zakonom i Ustavom.

Ne može se ćutke preći preko pretnje da će deca u školi imati obavezu da uče kineski jezik! Danas se roditelji smeju tom ispadu Vučića kao gafu – pitaću ih za koju godinu koliko će im biti gorak osmeh kada mezimci progovore „ni hao“, ukoliko ovu pošast od predsednika ne sklonimo sa scene odlučivanja. Moraju intervenisati institucije – izgleda uzalud očekujem da to kažu najpametniji Srbi, SANU i Univerzitet. Neko mora stati na put ovom bezumlju za dobro svih nas.

Ovolika koncentracija vlasti i moći u rukama smrtnika očigledno uzima danak. Vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari – jedini smisleni zaključak (pre)duge Vučićeve vladavine.

U javnom prostoru gde je reč molim zamenila reč „bre“ nema mesta za pristojnost i demokratiju. Stara dama Evropa prestaje da bude dama kada je Vučić u pitanju, žmureći često i na oba oka – da li će se nešto promeniti kada konačno dobije taj mračni predmet želja zvan Kosovo? Da li će onda pokazati svoje damske manire i reći da se „bre“ kao najomiljenija predsednikova fraza ne može prevesti niti na jedan civilizovani evropski jezik?

Žao mi je što Srbiju prepoznaju po predsednikovom „bre“, a ne po „hajde“ Đokovića, „za budućnost“ Tesle ili nekom od umova briljantnih srpskih gimnazijalaca pobednika. Svaki dan duže predsednika na tronu (jer on odbija sa indignacijom da je na funkciji) nepovratno urušava evropsku perspektivu Srbije, te su građani Srbije prinuđeni da se lično i porodično pridružuju toj Evropi, Nemačkoj najčešće. Tako će oni svojom pojedinačnom voljom prihvatiti evropske vrednosti, umesto da to uradimo institucionalno, kao društvo.

Od davnina je ovde „patriotizam“ alibi za bahatost i primitivizam. Jako dugo se iza ove kulise kriju razni Vučići, Vulini, Mitrovići, Dačići… i veruju da će se narod još dugo pecati na ovaj „parangal“, da ne kažem bućkalo jer nas, očigledno, ovaj sloj partijske aristokratije smatra običnim somovima. Jeste, u borbi za slobodu potrebna nam je pomoć, ali je pomoć i to stručna potrebna i njima, a posebno njemu.

Očekujem da neki „som“ hrabro pusti glas o tome. Predugo ćutimo, zbog toga nas i smatra ovom ribom.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu