Za početak, mala bizarnost i jedno podsećanje. Danas, kad se bude glasalo o zakonskim promenama u sferi informisanja, opet će Tomislav Nikolić sad u ulozi naprednjaka, glasom protiv braniti slobodu štampe. Opet? Učinio je to u ulozi radikala, dok je šef Šešelj bio u zatvoru (1994).
Branio je tu slobodu zbog zatvaranja lista „Borba“, pa je čak na inicijativu radikala tada u (federalnom!!) parlamentu pokrenuta rasprava o ovom sramnom činu protiv slobode medija. Posle su radikali promenili mišljenje, pa opet i opet i sada – čemu služi uopšte ovo podsećanje? Manje-više – kad se dobro razmisli – reklo bi se – ničemu?
Osim možda da se ponovi (po ko zna koji put) da je sve oko tog zakona prestalo da bude bilo kakva medijska tema slobode i sve se svelo na trgovinu stranačku, ma šta zvanično govorili. Logično je i da se ne isključuju ni lični interesi u stranci, lična uvređenost. Ovog puta, Dinkićeva valjda, ali sigurno i još ponekog „visokog pojedinca“.
Pitanje je zato: da li bi to o trgovini i uopšte sve zajedno trebalo ponavljati? Po svemu sudeći – mora se. Stvari su suviše ozbiljne kao posledica ovakve vrste vladavine nagodbi koja je osim nepoštovanja zakona što se, bez javnih rasprava, ludačkom brzinom donose (u korist Evrope!) jedna od osnovnih karakteristika sistema. Posledice su mnogobrojne, u svim sferama života (ne samo u medijima), a naročito ona o odsustvu pravedne pravne države. Dokaz je i neka vrsta upozorenja ministra Rasima Ljajića – da ako ne prođe narečeni tekst zakonski o informisanju stranka Dinkićeva (G17) verovatno ne bi glasala za ostalih dvadesetak zakona. Nije važno koliko su važni, uključujući i ono „za evropski put“ zbog čega se eto baš LDP morao da opredeli (tvrde oni) da budu – opozicija uz vlast. A u međuvremenu taj evropski put koji je sve više nekako postao čista poštapalica stanaka i ljudi u njima mora da je ipak nekako doveden u pitanje. Ne samo zbog nepoštovanja donesenih evropskih zakona već i iz nekih (tajnih?) razloga.
Ovu jeretičku misao podstakao je niko drugi do šef diplomatije V. Jeremić koji je, zadržavajući se u domovini, na kratko (između stalnih putovanja) smatrao da je neophodno da istakne: „Nema dileme da je centralni strateški prioritet ove vlade približavanje članstvu u EU“ (Blic). Znači, ipak ima dileme, čim prvi čovek spoljne politike tako tvrdi? Nisu najverovatnije jedini razlog vidljivo izjednačena „četiri stuba“ (Brisel, Moskva, Vašington, Peking) Borisa Tadića već i stranačka „raspoloženja“, dakle unutrašnja politika, odnosi u skupštini, u ministarstvima (uključujući i spoljno) koji očigledno rade po principu rogova u vreći, ali još više kao pojedinačne tvrđavice strahovlada stranačkih i neograničene pojedinačne vlasti omiljenih ministarskih likova predsednika, premijera, šefa partije i ko zna koga još (u odsustvu obećane transparentnosti mora se i nagađati).
U svemu tome – misli se i na ona četiri stuba – svakim danom sve se više ispoljava da je ne samo osnovni nego možda i jedini kriterijum u spoljnoj politici – bez obzira na sve diplomatske odnose, vraćene i novopostavljene ambasadore – odnos prema Kosovu i postizanje dobre odluke, mada neobavezujuće, na Međunarodnom sudu pravde prvog dana decembra. Prema iskustvu se zna da, ma koliko veliki, ovakav cilj u spoljnoj politici je uvek prvenstveno stvar unutrašnje politike, stranačkih nadmetanja, čak i uverenja da se izbori ne dobijaju pre svega na Evropi već na Kosovu (?). Ukoliko na Sudu „sve bude dobro“, postići će se moralna pobeda koja jeste poen u svakoj vladi, pa će se – misli se – ponovo pobediti na izborima sa modifikovanim Koštuničinim sloganom (Kosovo je Srbija).
Stalno na službenom putu, Vuk Jeremić i danas užurbano radi u Ujedinjenim nacijama baš u tom pravcu, ali isticanjem koje su sve zemlje, sa raznih kontinenata, protiv nezavisnosti Kosova i za poštovanje suvereniteta Srbije, možda stvarno baca u zasenak i Evropa i EU. Mada, po rečima samog predsednika Tadića, izgleda da je cela stvar – ekonomske prirode. Proizilazi da samo evropsko tržište nije dovoljno za sve ogromne, takoreći neograničene količine robe iz zahuktale proizvodnje u Srbiji, pa se mora izaći i na tako veliko kakvo je kinesko! Što je, u stvari, dobro i za današnje glasanje u Skupštini, jer Evropa navodno s negodovanjem gleda na taj medijski zakon.
Ako još stigne i peti – nesvrstani stub, biće još bolje, samo: da li se izbalansirano stoji i na pet stubova kao na ova četiri.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
