Partijski interes i samo interes

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Svaki treći narodni poslanik u važećem sazivu Narodne skupštine RS više puta je menjao političku stranku, i to od jednom do najviše pet puta. Međutim, među „preletačima“ ubedljivo je najviše članova SNS (čak 50), jer su u skupštinu došli posle prethodnog članstva u DS, DSS, SPO ili SPS. Skoro (ne)slavni rekorder jeste Maja Gojković (promenila je pet političkih partija počevši od SRS), što može biti da ju je preporučilo u takvom (ne)slavnom društvu za „spikera“ najvišeg organa vlasti kada zaseda. Ista, ako ne gora je situacija i sa članovima vladinog (ministarskog) kabineta. Situacija po lokalnim skupštinama posebno je uzela maha, gde se pomoću „prebega“ iz jedne u drugu stranku prekrajaju rezultati, tj. izborna volja građana.

Nedavno istraživanje „Dojče velea“ samo je podsetilo društvenu i političku javnost na ovu nesvakidašnju činjenicu, nigde niti približnu u regionu, a nekmoli u Evropi, za koju smo se opredelili. Daleko od toga da je promena političkih stranaka nedopuštena i moralno neprihvatljiva, pogotovo ako je to vezano za čvrstinu političkih uverenja, ili je to bila posledica preobraćenja vrhova stranaka iz jedne u drugu, dijametralno suprotnu ideologiju (najprogresivniji demokratski političar i državnik u XX veku, ser Vinston Čerčil napustio je svoju političku stranku, Konzervativnu prešavši u liberalnu, kojoj se docnije vratio).

Međutim, prosto prelaženje iz političke stranke, u neku drugu, zbog njene oslabljene pozicije u narodu; ili gromopucatelno osnivanje nove, s istovetnim ili potpuno suprotstavljenim političkim programom, rukovođeno samo sopstvenim interesom, mora da je speciffica diferentia srpskog političkog bića. Još od osnivanja višestranačkog političkog života, zavisno od ustavnog političkog sistema kao njegovog okvira. Kada se već dogodilo da se tokom „utakmice“ (izbornog mandata 2008 – 2012.) menjaju pravila igre (vezano za tzv. vlasništvo mandatima, od stranaka u fizičku ličnost poslanika), nije niti čudo što se desilo da vrh jedne političke organizacije (SRS) jednostavno preko noći totalno odbaci jednu kulturno-civilizacijsku paradigmu i progovori potpuno novim jezikom preko noći (SNS)!

Ovo nam sve govori da nam je politički sistem zbrzan i neodgovarajući. A kako ne bi bio kad su naši postsocijalistički ustavi sazdani na brzinu, bez javne društvene rasprave, ili odgovarajuće pripreme u vidu predloga posebnog kolegija, sastavljenog od stručnjaka za politički sistem, za uporedne ustavne sisteme, za naš mentalitet, našu političku i društvenu tradiciju, te socijalni i drugi milje…

Biće, dakle, da ono što je Natalija Obrenović, kneginja i kraljica Srbije, iako nesrpskog (rusko-rumunskog plemićkog porekla) uvidela posle neustavnog proterivanja iz Srbije, koju je verovatno više volela od njenih zakonitih vlastodržaca, i o tome obavestila svog bivšeg supruga i monarha Milana Obrenovića (1893), za pomen potomstvu – jeste naša sudbina, bez obzira na mejnstrim koji preovladava srpskom politikom (od radikalnog, preko komunističko-socijalističkog do današnjeg proevropskog).

*Autor je advokat i bivši predsednik Opštine Blace