Partijski stampedo

Ekonomska struktura zemlje je razorena zbog zločinačkih sankcija 1992.(koje su upropastile poslovnu etiku svih, posebno u preduzećima preko pretakanja društvene u privatnu svojinu i putem ogromne inflacije), pljačkaške privatizacije društvene svojine od strane stranih i domaćih predatora, te zbog endemske i neizlečive korupcije.

Politička struktura zemlje je formirana na takvoj osnovi. Političke stranke u nas su ogoljene interesne i klanovske grupacije gde su njihove “ideologije“ ili programi puko sredstvo da se dođe do vlasti, do raznih resursa i do kontrole zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. U siromašnom društvu, bez jakih ekonomskih temelja, te stranke služe kao sredstvo za bogaćenje užeg sloja najčešće beskrupuloznih pojedinaca iz vrhuške tih stranaka i za zapošljavanje ostalih članova tih stranaka.

U poslednjih trideset godina (od uvođenja višestranačja) došlo je do involucije demokratije, jer se u frivolnoj borbi za glasove birača koriste sve prljavije metode u vidu laži, podmetanja, lažnih obećanja i podmićivanja. I drugo, dolazi do snažne asimetrije u spektru političkih stranaka; u pobedničku stranku u vidu stampeda se, zbog siromaštva, učlanjuju svi tranzicioni gubitnici, čime se jača moć te stranke u odnosu na opoziciju.

Uz to, stranka na vlasti uvek može da računa na sigurne glasove zaposlenih u državnom i javnom sektoru koji čine trećinu izborne baze. Najzad, u sociološkom pogledu, naše društvo je rascepljeno na manjinu bogatih po raznim osnovama (gde je zanemariv udeo onih koji su vlastitim preduzetništvom i znanjem stekli bogatstvo), uz zaposlene i zaštićene u državnom i javnom sektoru, na jednoj strani, i na ogromnu većinu obespravljenih u privatnom sektoru i na ogroman broj socijalno ugroženih slojeva i grupa (nezaposleni i poluzaposleni, deca, omladina, penzioneri), s druge strane.

Da bi se došlo do mogućeg izlaska iz datog stanja potrebno je da opozicija bude zdrava i jaka i da nudi snažnu i ubedljivu alternativu. Ali, gde je danas opozicija i šta nudi? Od nekad relevantnih stranaka (DS, DSS, SRS) nije ostalo ništa zbog već opisanih razloga, ali i zbog unutarpartijskih trvenja oko liderstva. I novi SZS i SSP ne nude ništa novo, gde čak i glumci, kao u SZS, ulaze u političku arenu pa ne znamo da li smo u pozorištu (gde se prikazuje neka Šekspirova drama, odnosno Nušićeva komedija) ili smo u realnom svetu.

Od svih tih stranaka možda samo jedna može da pređe cenzus za ulazak u Skupštinu RS. Ipak, ovde postoji jedan važan moment. Ukoliko A. Vučić poklekne pod pritiskom A. Merkel, E. Makrona i SAD da se Kosovo pusti niz vodu (kao što je on nagovestio u izlaganju u Skupštini Srbije 27. maja 2019) naduvani rejting SNS i bezbojne SPS bi pukao kao naduvani balon. Međutim, do te Hamletove dileme i Rubikona ostalo je još neko vreme da A. Vučić proceni razne alternative pred kojima se nalazi. Štaviše, moguće je da A. Vučiću ostane toliko vremena da SNS ostane na vlasti najmanje još četiri godine. U tom slučaju opozicija i svi drugi koji nemaju poverenje u SNS bi se morali pomiriti sa tom činjenicom.

Šta bi A. Vučić, uz relaksaciju političkog ambijenta, mogao da uradi kako bi podelio neizdrživ teret koji nosi na leđima? Najpre polazim od toga da je A. Vučić iskusan i trezven političar i da mu je Srbija važnija od SNS. Ako je tako, mislim da bi bili nužni sledeći koraci. Prvo, bilo bi nužno da A. Vučić podnese ostavku na mesto predsednika SNS i da SNS prepusti njenoj sudbini. Da je to uradio ranije njegov rejting bi bio veći od rejtinga SNS i uvek bi mogao, ako treba (kao E. Makron u Francuskoj), da relativno brzo formira novu stranku radi podrške svom programu.

Drugo, bilo bi nužno da se temeljno rekonstruiše vlada. Tome bi trebalo da prethodi nestranačka debata o strateškim pravcima razvoja Srbije u kojoj bi, kao budući kandidati za učešće u vladi, došli do izražaja pojedinci sa ugledom, znanjem i integritetom. Treće, predsednik Republike bi morao na volonterskoj osnovi da ima pet-šest saveta za ključne oblasti privrede i društva, uz predstavnike opozicije, gde bi se kritika rada vlade i predlozi tih saveta zasnivali na znanju i odgovornosti. Četvrto, ta izmenjena vlada bi morala na bazi nove strategije razvoja u svakoj oblasti da poveća produktivnost rada.

I peto, ta vlada bi morala da očisti sve Augijeve štale od svega onoga što se zaparložilo u državnim, paradržavnim i javnim ustanovama i preduzećima. Postoje na stotine nepotrebnih agencija i institucija i više desetina hiljada nepotrebnih (partijskih) radnih mesta. Realni sektor je suviše mali i slab da bi podneo teret tog rasipništva i bahatosti. Nikakve reforme i napori neće pomoći ako se ne eliminiše to rasipništvo i ako se kroz konkurenciju u svim oblastima ne afirmišu znanje, rezultati i odgovornost.

Autor je doktor ekonomskih nauka