Partnerski odnosi na raskrsnici

U okruženju neretke oskudice, društvenih i individualnih manipulacija, laži, prevrtljivosti, uznemiravanja, pohlepe, sujeta i zavisti, za rasplamsavanje i susret emocija – ljubavi naročito – preostaje nam jedino pravljenje malih, dražesnih skloništa, nedodirljivih za druge.

Ako imamo s kim i za koga.

Jer, muškarci većinski izgleda postepeno gube mačo oreol – dok su žene na svojevrsnoj prekretnici.

S jedne strane, posebno u nerazvijenim sredinama, podređene su, izložene diskriminaciji, šikaniranju, mobingu, pa i nasilju.

S druge, brojne od njih su krenule putem jasne samosvesti i nezavisnosti: potrebuju potvrdu svoje ličnosti, svekolike uspešnosti i u tuđim očima.

One traže da ih partner/ka svesrdno prati u njihovoj ambiciji, ili bar da ih podrži, shvati.

„Nikada nećemo moći sa sigurnošću ustanoviti u kojoj su meri naši odnosi prema drugim ljudima posledica naših osećaja, ljubavi, mržnje, dobrote ili zlobe, a u kojoj su meri predodređeni odnosom snaga između pojedinaca“ (Milan Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja). Pri tome, takmičenje, rivalstvo polova, partnera nije redak slučaj. Od toga nije daleko međusobna otuđenost; brzina, rutina uzimaju (pod) svoje.

A ljubomora, ranije skoro isključivo vezana za ljubav, ne odskora je prečesto nerazdvojiva od samoljublja, sebičnosti.

Nedostatak „slobodnog“ vremena, poslovne obaveze, učestali stresovi, staranje o deci – guše umnogome intimnost, a fizička bliskost, i kada je ima, često biva odvojena od ljubavi.

„No, kad smo kod toga, o seksu nikad niko i nije govorio celu istinu. I što se toga tiče, otad se nije ništa promenilo“ (Džulijan Barns, Ovo liči na kraj).

A opet, „istina je sablažnjiva. Ali bez nje ništa ne bi imalo smisla. Čestito, naivno viđenje sveta samo je po sebi remek-delo“ (Mišel Uelbek, Lanzarote i drugi tekstovi).

Vanpravno uzev, šta je podloga partnerskih zajednica – raznopolnih ili istopolnih – posebno na duže staze?

Emocije i strast, ili – ipak pretežnije – sklad, srodne sklonosti i interesovanja, međusobno poverenje, prećutni dogovor o doziranoj slobodi druženja s drugima, sposobnost zajedničkog rešavanja praktičnih problema, pravedna i logična (ras)podela svakodnevnih (i drugih) zadataka, svojevrsna ravnoteža!?

Dok nam tehnička dostignuća i društvene mreže dobrano „kradu“ pažnju, materijalne vrednosti potiskuju one duhovne već decenijama, u poslednje vreme sve hitrije i snažnije.

Ujedno, prelaz osećanja u osetljivost maltene isključivo prema sebi kao da dobija primat, počinje da preovlađuje. Dom, „ognjište“ su u mnogim sredinama nepoznanica, odnosno prošlost.

Tok vremena dovodi nužno do preobražavanja ljubavi. Ne svakad u prijateljstvo ili drugarstvo, čak u rastuću netrpeljivost pa i mržnju – sa ili bez razdvajanja – najčešće u ravnodušnost, hladnoću, prazninu, distancu, u ništavilo.

Putovanja, hobiji, zaranjanje u umetnost, nauku, u lepu književnost, u zanat, u politiku, u biznis, fetišiziranje predmeta, ozračivanje medijskim sadržajima, kućni ljubimci, meditativne solo šetnje, prevare i samozavaravanja – postaju kvazikompenzacija, surogat odsustva stvarnih i dubokih pozitivnih emocija, partnerske ljubavi u prvom redu.

Neki vele da ljubav i nije toliko važna, da je u savremeno doba prenaglašena. A šta je zapravo ključno: deca koja odrastu i uglavnom odu – i treba da grade, uz našu pomoć, sopstveni mikrokosmos! – oprašnjavele knjige i računari zbog kojih smo postepeno (iz)gubili vid, karijera koja prođe, kafanisanje i kafenisanje, motivacija i energija koja vremenom naglo slabi?

I tako, s godinama iscuri strpljenje, rađa se dosada, umor, depresija, a kod brojnih i poroci uzimaju maha. Samoća – singl ili u dvoje – klizi u usamljenost, dolaze starost i bolest, s njima i strah od smrti.

Da li je imalo lekovita pomirenost s kratkotrajnošću svega, nas samih naročito?

Da li je „spas“ u iskonstruisanom mentalnom odlaganju neumitnog, tačnije u usredsređivanju na nekog ili nešto, radi odvlačenja pažnje od sve skorijeg životnog konca?

Možda je deo odgovora pružio Danilo Kiš: „Šta dozvoljava čoveku da uprkos saznanju smrti deluje i živi kao da je smrt nešto izvan njega samog, kao da je prirodna pojava..?“. Pa kaže: „… da mi je za moje ozdravljenje… potrebna zapravo ludost, mahnitost, zaborav, i tek će me mahnitost spasti, tek će mi ludilo doneti ozdravljenje… saznanje da je moje ludilo zapravo lucidnost“ (Kiš, Peščanik).

Stoga, zaključimo: „Umiranje je uvek moguće, rekoh sebi, dajmo još jednu šansu životu“ (Cruja Šalev, Ljubavni život).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu