Paškvila o zapadnoj „lažljivoj“ nauci

Poput vukova, biraju me kao jedinu metu napada, izbegavajući da kažu kako samo prenosim zaključke Epidemiološke sekcije iz 2017. godine: 1. Nema epidemije raka u Srbiji 2. Ne postoje naznake da je OU povezan sa rakom 3. Koncentracija uranijuma u Srbiji je kao i drugde, a OU je praktično odsutan 4. Moralno je neprihvatljivo da lekari izmišljaju epidemiju i njene uzroke.

Dežurni jurišnici slede svoje zadate teme ili ideološka opredeljenja i na lukav način modifikuju činjenice. Autor članka u Danasu, dr D. Savić, preplavljen je animozitetom prema meni, pa kuburi i sa logikom i sa koherentnošću svojih tekstova.

Taj moj zavidljivi ispisnik godinama se jada po sremskim krčmama zbog mojih slika po novinama. Bavim se preventivnom medicinom, misija mi je zdravstveno prosvećivanje, pa činim koliko mogu, a fotografije su stvar urednika.

Kada se Savić pre skoro tri godine odvažio da se u Politici požali na moje „slikanje“, dvoma dopisima toliko se izbrukao da je sve do sada lizao rane svog javnog poniženja.

Naime, u širokom frontalnom napadu prvo je dr Katarinu Bajec nazvao stendap lekarom, zatim se pobunio što u Kriznom štabu nema virusologa (bilo ih je), pitao se šta će tamo epidemiolozi (a ko će da se bavi epidemijom?) i protestovao što kolo ne vode klinički mikrobiolozi (!?). U svom narednom članku, umesto osećanja stida, srljao je sve dalje, ali je lavina kritike, kao lek, umirujuće delovala na njega sve do ovog proleća.

Smešno je da sada pravdam svoj naučni rad od pre 36 godina za koji Savić troši 1.000 slovnih znakova u detinjem napadu nekontrolisane zlobe. Bolesti o kojoj je reč, endemskoj nefropatiji (EN) i sa njom povezanim tumorima mokraćnih puteva, posvetio sam veliki deo života, a Savić lakonski priznaje: „Ne pratim ovu literaturu.“ Na takvo arogantno odsustvo samouvida mora da se odgovori.

Časopis u kojem je štampan moj članak ima 20 puta veći uticaj od našeg najuglednijeg medicinskog glasila. Jedan od urednika Lanseta zahvalio mi je što sam na osnovu ekoloških datosti postavio uslove koje virus mora da ispuni da bi bio razmatran kao izazivač bolesti.

Posle toga, njegov časopis je prestao da objavljuje da je mogući uzrok EN jedan po jedan irelevantan virus (adeno-, korona- itd.), pa mi je u Lansetu dat prostor da izložim činjenice. Čuveni Oksfordski udžbenik medicine svoje poglavlje o EN dobrim delom je zasnovao na toj referenci.

Da li je izraz frapantnog nerazumevanja ili zaslužuje još mnogo oštriju kvalifikaciju Savićev sramni pokušaj ismevanja tog članka („na podsmeh i konsternaciju mnogih“, „biser njegovog neznanja“)?

Da ne bi ličilo na samohvalisanje, gornje činjenice sam mu privatno predočio pre tri godine. Upoznao sam ga i da je teško naći neki od više desetina skupova o EN na kojima nisam bio ili predsedavajući ili uvodničar. Uprkos tome on me ponovo optužuje, uzimajući za primer baš EN, tvrdnjom kako njegova opsesivna meta „voli da piše, i to puno i često, i o stvarima o kojima ne zna gotovo ništa“. (!?)

Moj oponent ispravno tvrdi da „naučni radovi o biološkim efektima osiromašenog uranijuma predstavljaju ono što se zove objektivna, naučna istina“, ali panično izbegava da se pozove na najrelevantnije takve izvore.

Kada ponizno podržava ranije ministarkine navode o masovnom umiranju od raka zbog OU, čini joj lošu uslugu, jer je i njoj postalo neprijatno da se, umesto međunarodno dostupnih, poziva na providno krivotvorene podatke.

Upala je pritom u drugu iskopanu jamu, tvrdeći da, doduše, raka nema upadljivo više nego ranije, ali je navodno nepredvidljiviji i agresivniji. Podaci o umiranju je demantuju.

Savić nam ostaje dužan odgovora koliko desetina hiljada nas je, po njemu, pobio OU i kako taj njegov umišljeni masovni kancerogen uspeva da poštedi Kosovce i Crnogorce, a mori samo nas.

No, tu je još ozbiljniji problem. Sraman je Savićev pokušaj da moralno diskvalifikuje Međunarodnu agenciju za istraživanje raka, kao specijalizovanu ekspertsku organizaciju UN („argument prof.

Radovanovića o nekakvim listama je tanak, jer ne shvata da su razne liste opasnih materija irelevantne zbog toga jer ih određuju i kontrolišu moćne zemlje“). Uz sve članice UN, i Srbija finansijski održava tu agenciju i, poput ostalih, njenu klasifikacionu listu kancerogena smatra najmerodavnijom.

Tvrdnja da „liste koje po potrebi određuju razni moćni igrači su ono što se zove politička istina“, a da nasuprot toj „zapadnoj podvali“ postoji valjda samo naša naučna istina nije samo klaustrofobični beg u intelektualnu izolaciju, već je i kolosalno nerazumna. Biram da ostanem na čvrstom tlu normalnosti.

Autor je profesor epidemiologije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.