Pat-pozicija rasklimatane Srbije

Srbija je u svojevrsnom vakumu.

Između unutrašnjih protivurečnosti, nedovršenih poslova i otvorenih krucijalnih pitanja.

Između narastajućih spoljnih dvostrukih pritisaka – zapadnih i istočnih.

U makazama pravnog i stvarnog stanja, zastarelog Ustava koji se već godinama besumučno krši i ignoriše – i varirajućih prilika na terenu.

U mašicama kriminalnog i političkog miljea koji se prepliću.

U galimatijasu mutnih misli, reči bez pokrića, podzemnih finansijskih tokova – i pogrešnih postupaka.

KOSMET nije prodat jer Srbija nije dobila ništa zauzvrat, osim što je njen vođa zadržao svoju poziciju.

Ali, KOSMET je predat, politički i stvarno, u prvom redu Briselskim i Ohridskim sporazumima.

Tzv. okupaciju KOSMETA omogućila je aktuelna vlast, u sadejstvu sa odlučilačkim međunarodnim činiocima.

Pritom, nije formalno potpisano priznanje KOSMET-a, odnosno nije, od strane Srbije, konkretno Vučića, priznata pravna nezavisnost naše južne pokrajine. Tako da ona još nema međunarodnopravni subjektivitet.

No, notorno je da nad njom, već poduže,

Država nema nikakve normativne ingerencije.

Opozicija, bez vidljivog i legitimnog lidera, daleko je od monolitnosti; pipci aktuelne vlasti su je dobrim delom premrežili.

Nije profilisana kako ideja srpskog patriotizma koja bi vodila ka podizanju ugleda države i boljem životu njenih građana, tako ni njen evropski, ili bilo koji alternativni put ako ga uopšte ima.

Odnosi sa Republikom Srpskom i celinom Bosne i Hercegovine su protivurečni.

Kao i sa Crnom Gorom. Tenzije u relacijama sa Hrvatskom traju.

Previše je, ne samo laži, dvostrukih standarda, nego i nediplomatskog ćutanja koje Državi i narodu donosi samo štetu. Srbija – ni vladajuća garnitura, a po sve mu sudeći ni njene kakve-takve političke alternative – nema celovitu i čitku državnu i nacionalnu politiku, nema jasnu i razgovetnu viziju kada će, sa kime će, kuda dalje i gde.

Umesto toga, dugotrajno vrludanje, puko štetno meandriranje, „napredovanje“ unazad, istovremeno „sedenje između par stolica“, neiskreno „dobro veče čaršijo na sve strane“ – besplodno lebdenje u vazduhu dok se teret nemilosrdnog vremena gomila i gomila.

Po glavama svih nas, ali i naših potomaka.

Takođe, za sada ne postoji kritična masa naroda koja bi protestnim izlaskom na ulice prinudila vlast da i malo ustukne.

Javne institucije su mahom potčinjene vladajućoj garnituri. Izbori su očigledno protekli duboko neregularno, no malo je verovatno da će ih Ustavni sud ma i delimično poništiti.

Očekujem njegovu odluku „okruglo pa na ćoše“: recimo – „bilo je nekih nepravilnosti ali one nisu bitno uticale na ishod izbora“. Verovatno je da će oni beogradski biti ponovljeni, opet na polzu vlasti. Ne i poništeni.

Rečju, Srbija je u patu. U pacu, čekajući spasonosno čudo. Koje nikako da prispe.

„Srpsko proleće“ još nije ni na vidiku. Sve dok vodeći zapadni međunarodni faktori jedinstveno i delotvorno ne dignu glas protiv Vučića, ne preduzmu odgovarajuće mere.

Dok ruska i kineska strana samo deklarativno podržavaju Srbiju gledajući u biti isključivo sopstvene interese.

Dok Vućićevi domaći oponenti – bilo autentični, bilo oni lažni – kalkulišu, komešaju se, stavljajući u prvi plan vlastite a ne nacionalne i državne interese.

Sve dok je većini naroda sadašnje stanje kako-tako ekonomski iole snošljivo, sve dok građanima, posebno mladima ne prekipi zbog populizma, govora mržnje, forsirajućeg primitivizma, različitih oblika nepravde i neravnopravnosti, već izlizane fasadne demokratije, fingirane slobode, vladavine neprava, nasilja, nesigurnosti i odsustva izglednije budućnosti.

„Bio mu je potreban režim koji ima nekog smisla“. (Džejms Kestrel, Dok je svet goreo)

Autor je profesor prava

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.