Ko se još seća ili ko još pominje Nika Vujičića i njegov nedavni motivacioni govor u Centru Sava? Da li se možda vi, dragi moji, sećate ko se sve sjatio tada od javnih ličnosti da sluša „naše gore list“ koji je za sve što se izborio, izborio se zahvaljujući pre svega sebi, oni koji veruju u Boga (kao on) zahvaljujući Bogu, a po svima zahvaljujući civilizovanijoj sredini (u kojoj se Nik našao po odlasku njegovih roditelja iz Srbije) nego što je ova naša.
Elem te javne ličnosti uključujući svakako i političare utrkivale su se da rone patetične suze nad, kako bi oni rekli, zlom sudbinom „našeg“ Nika. Pritom zaboravljajući na jednu činjenicu koja glasi: Nik nije nesrećan čovek, naprotiv. To što on nema gornje i donje ekstremitete a pritom je uspešan, po mom mišljenju, poslovan čovek, samo je dokaz da hendikep nije i ne mora da unazadi život i učini ga nevrednim življenja.
Nisam primetio od tih silnih političara da je neko pomenuo ili se zapitao zbog čega u Srbiji nije moguće da neko poput Nika postane popularna, javna i poslovno uspešna ličnost. Niko da kaže od tih političkih „delatnika“ šta oni čine da u Srbiji naprave ambijent da se svi sa hendikepom, bilo fizičkim ili duševnim, osećaju jednakim u ravnopravnosti. Srbija je malo ili gotovo nimalo odmakla od vremena kada su je Nikovi roditelji napustili u pogledu odnosa osoba bez hendikepa, odnosno većine prema manjini zvanoj osobe sa hendikepom. Srbija je dehumanizovano društvo gde se na hendikep gleda ili sa sažaljenjem ili sa ignorancijom. Naravno, i jedno i drugo je pogrešno sa aspekta čovečnosti.
Ne verujem da većina organizacija koja se „bave hendikepom“ (iliti udruženja), a koje su organizovano došle na gorepomenuti skup shvata poentu motivacionih govora. Takvu vrstu nastupa verovatno gledaju kroz prizmu američkih filmova gde taj iskustveni aspekt pogleda na stvari koje su teške za život igra veliku ulogu u pomoći ljudima koji su u objektivno sličnoj situaciji, ali i onim drugima koji su subjektivno u sličnoj situaciji.
Svakome je svoja muka i bolest, svakako, najveća, ali kada uporedite sa tuđim patnjama, neki put vas bude i sramota zbog čega vi toliko „kukate“ nad svojom sudbinom. Zato bih preporučio svima koji su iz raznoraznih razloga bili sprečeni da uživo vide i čuju Nika da kada su u „bedaku“ odu do najbliže čekaonice bolnice i provedu tamo makar pola sata i odmah će im garantovano biti lakše. A što se tiče naših „selebritija“, njima bi bilo bolje da se posvete stvaranju humanije atmosfere za sve manjine, pa i za osobe sa hendikepom, jer hendikep se ne događa nekom drugom ili „tamo negde“.
Nenad Mihailović, Beograd
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
