Patrijarh i Vučić kao Paja i Jare

Proteklih osam godina međusobni odnos predsednika Vučića i patrijarha Irineja vrlo često podseća na takve scene.

Svaki put, a gotovo uvek je to usred predizborne kampanje, kada Vučiću treba da popravi rejting, a po nalogu marketinških stručnjaka, on s terase Predsedništva poziva patrijarha upomoć, a ovaj se brže bolje stvori na Andrićevom vencu, gde ih već čekaju spremne kamere i napisane izjave za javnost.

Tako je bilo i ovog puta, na zakasneloj konferenciji za medije povodom hapšenja vladike Joanikija i osmorice sveštenika u Nikšiću.

I sada su bile jasno podeljene uloge: Vučić je biranim rečima, pažljivo vodeći računa da nijednom ne spomene svog prijatelja Mila, izrazio zabrinutost, osvrnuo se na predstojeći popis u Crnoj Gori i, naravno, obećao novac za srpske institucije tamo, a i za završetak izgradnje Hrama Svetog Save, po ko zna koji put.

Patrijarh se melanholično prisetio da je Srbima u Crnoj Gori bilo lakše i pod osmanskom vlašću, i pod komunistima, i pod ustaškom vlasti u NDH i iskoristio priliku da zamoli Vučića, nosioca Ordena Svetog Save, da zaštiti Srbe, što ovome nikad nije teško, jer osim njega niko drugi o Srbima ni ne brine, ma gde oni živeli – u Srbiji, regionu ili dijaspori.

Zato ga je, po patrijarhovim rečima, sam Bog nama i poslao.

Skromni, kao i uvek, najveći među Srbima reče da će uvek biti uz svoj narod i da neće dozvoliti nove Oluje i progone srpskog življa na balkanskim prostorima.

Obojica u tih par minuta aboliraše i ustaški genocid u NDH, stradanja nekoliko stotina hiljada Srba, Jevreja, Roma, kao i akciju etničkog čišćenja 1995. godine, kada je proterano još nekoliko stotina hiljada Srba iz Hrvatske. Izjednačavanje ovih zločina s položajem Srba u Crnoj Gori, koji zaista jeste težak, u najmanju ruku je neljudski prema svim žrtvama i potomcima stradalih u ovim tragičnim događajima.

Vučić to radi svesno kako bi u izbornoj godini pomogao sebi, ali i svom starijem bratu Milu Đukanoviću, dajući mu opravdanje da optužuje Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu za nekakvu udruženu zaveru protiv crnogorske države.

Pitanje je zašto patrijarh Irinej pristaje da bude deo Vučićeve predizborne kampanje i (ne)svesno mu pomogne u njoj.

Da li je svestan da ovakvim izjavama stvara problem vernicima Mitropolije crnogorsko-primorske i eparhijama SPC u Crnoj Gori, koji se izjašnjavaju i kao Srbi, i kao Crnogorci?

Taj verski i nacionalni identitet je nedeljiv i upravo u tom jedinstvu Srba i Crnogoraca, uz mudro duhovno vođstvo mitropolita Amfilohija, vladika Joanikija, Dimitrija, Metodija i Atanasija i sveštenstva, i jeste snaga veličanstvenih litija, do sada neviđenog oblika građanskih protesta protiv neustavnog i anticivilizacijskog Zakona o verskim slobodama.

Problem u Crnoj Gori je nadnacionalan, to je pitanje osnovnih građanskih prava na imovinu i slobodu veroispovesti i baš zato čudi kako Njegova svetost to ne vidi i ne razume, već podelama na Srbe i Crnogorce pomaže Milu Đukanoviću, pošto se baš na tim podelama i sukobima i zasniva njegova vladavina.

Dok patrijarh svaki Vučićev poziv upomoć čuje i vidi, čudno je kako proteklih osam godina nije čuo ni video mnogo važnije stvari:

Tako, recimo, nije čuo da je Vučić Briselskim sporazumom 2013. godine defakto priznao Kosmet, već ga je doveo da izdaju predstavi i pokuša da opravda Saboru SPC.

Kasnije ga je, u jeku Vučićevog plana o razgraničenju i podeli Kosmeta, bodrio rečima da se bori kao lav, pa ga još i odlikovao i ponovo pozvao da bude gost na Saboru SPC i pored otvorenog protivljenja velikog broja episkopa.

Patrijarh Irinej očigledno ne vidi ili svesno žmuri na činjenicu da je svako od vladika, sveštenika ili monaha koji se usprotivio neviđenom Vučićevom planu o razgraničenju i podeli, a golim okom vidljivoj izdaji, bio od strane režimskih medija čerečen, satanizovan i oklevetan.

Primeri mitropolita Amfilohija, vladika Teodosija, Grigorija, Maksima, Irineja Dobrijevića ili Atanasija, kao i igumana Save Janjića to dokazuju.

Najagresivniji u ovim napadima je Vučićeva desna ruka, Nikola Selaković, koji je ujedno i vođa neformalne grupe koja upravlja SPC, a koju, osim njega, čine još patrijarhov vikarni vladika i svemoćni lični sekretar Njegove svetosti.

Ne postoje primeri u modernoj istoriji SPC da se jedna stranačko-interesna grupacija tako brutalno mešala u unutrašnje stvari jedne od najvažnijih institucija srpskog naroda.

Njegova svetost ne čuje i ne vidi apele potpisane od strane desetine najuglednijih episkopa za vanrednim održavanjem Sabora o Kosovu i Metohiji još od 2018. godine, kao i apel Episkopskog saveta u Crnoj Gori za održavanjem istog o položaju naše Crkve u CG.

Takvo ponašanje patrijarha Irineja ne iznenađuje, pošto on već godinama ne saziva ni obavezan prema kanonima drugi jesenji Sabor, čime je faktički uzurpirao pravo na njihovo sazivanje.

Njegova svetost ne vidi i ne čita pisma umirovljenog vladike Atanasija Jevtića, koji ga javno upozorava da podrškom Vučiću on zapravo podržava izdaju Srbije i Kosmeta.

Daleko mu je, ne vidi i ne čuje ništa o dešavanjima na Bogoslovskom fakultetu, mada u nekima lično učestvuje: od smene dekana do otpuštanja uglednih profesora i progona vladike Maksima.

Više od godinu dana patrijarh srpski ne vidi i ne razume više desetina hiljada ljudi koji šetaju Beogradom, a stotine hiljada njih po celoj Srbiji, već im je iz Niša poručio da protesti raduju neprijatelje Srbije.

Od puno obaveza nije stigao da pročita, pokuša da razume ili, ne daj Bože, primi predstavnike srpske opozicije i naroda i da od njih čuje razloge za nezadovoljstvo, kao i njihovu zabrinutost za dešavanja na Kosovu i Metohiji.

Uručuje orden raznim nedostojnim ljudima, od JUL-ovca Vulina do informerovca Vučićevića, prima u posetu svakakve Rističeviće i Šešelje, ali zato ne vidi da dvojica poslanika, stvarno verujuća čoveka, roditelja višedetnih porodica deset dana štrajkuju glađu i traže njegovo posredovanje u cilju smirivanja napetosti u društvu.

Umesto toga, on se ruga tom činu i vređa Boška Obradovića, čoveka koji je zbog bliskosti Crkvi, upravo od neprijatelja Crkve etiketiran kao fašista, ljotićevac i kleronacionalista.

I pored odluke Sinoda da uz poštovanje mera zaštite Crkve za Vaskrs budu otvorene, on u telefonskom razgovoru s Vučićem menja tu odluku, iako na to nema pravo, i ostavlja na cedilu svog najvernijeg i jednog od najuticajnijih episkopa, Irineja bačkog, koji i pored zabrane hrabro poziva narod i održava liturgije za Vaskrs.

Po prvi put u istoriji su hramovi SPC na najradosniji hrišćanski praznik odlukom Aleksandra Vučića i patrijarha Irineja bile zatvorene za verni narod.

Njegova svetost ne vidi ogromno nezadovoljstvo među episkopima i vernicima što je za premijera Srbije Vučić postavio Anu Brnabić.

On to poniženje ne da ne vidi, već se i fotografiše sa njim, prima ga u Patrijaršiji, sedi pored njega na prijemima, a da poniženje bude još veće, sa zadovoljstvom od njega prima novac za izgradnju Hrama Svetog Save. A kad je novac u pitanju, ne postoji preveliko poniženje.

Irinej ne vidi da je Srbija zarobljena zemlja kojom vladaju mafija i narko-karteli. Da je to zemlja siromašnih, uplašenih i poniženih ljudi, zemlja u kojoj su sva blaga rasprodata u bescenje.

Ne vidi da su najveći prijatelji nosioca ordena Svetog Save Tači, Haradinaj, Bler, Šreder, Klinton, Erdogan, Rama, Orban, Milo… sve sami srpski prijatelji.

Patrijarh srpski ne vidi i ne primećuje da se Srbija prazni, da u njoj nema slobode i pravde.

Da svako ko se suprotstavi vladajućem režimu bude prokazan u medijima i proglašen za neprijatelja, bez obzira da li je intelektualac, političar ili umetnik.

Ne vidi da nas je svake godine za 100.000 ljudi manje, a da je ono naroda što je ostalo pod stalnim udarom Zadruga, Parova i Farmi koje propagiraju nasilje i nemoral.

Nije mu poznato da je u Srbiji ukinuta demokratija jer nema slobodnih izbora, da se čitava zemlja pretvorila u rijaliti.

Tužna je činjenica da ne vidi da su crkve u Srbiji prazne, a da su porodične i tradicionalne vrednosti, koje bi Crkva trebalo da čuva i neguje, izvrgnute ruglu.

Pita li Irinej nekad Vučića zašto za osam godina apsolutne vlasti nikada nije zvanično posetio Crnu Goru, a bio je bezbroj puta u Albaniji?

Da li mu je ikada zatražio objašnjenje šta je hteo da kaže izjavom da je crnogorska crkva i de fakto i de jure bila autokefalna i pre proglašenja nezavisnosti 2006. godine?

Kako to da je u vreme „najboljih odnosa Srbije i Crne Gore u istoriji“, kako ih definišu Vučić i Đukanović, položaj Srba u ovoj zemlji najgori u regionu? Zašto ni po jednom pitanju Crnoj Gori nikada nije upućena nijedna protestna nota?

Može biti da Njegova svetost ne zna, a možda i svesno previđa činjenicu da je Vučić došao na vlast zahvaljujući svestranoj novčanoj i logističkoj podršci Mila Đukanovića.

Zato ovim putem molim patrijarha srpskog da više ne traži od Vučića da štiti interese Srba u Crnoj Gori. Istorija je pokazala da tamo gde je ova radikalsko-julovska klika branila naš narod – njega više nema.

Možda patrijarhu nije jasno da je Vučić baš po uzoru na Mila Đukanovića uništio sve institucije, zarobio Srbiju i od nje napravio privatnu državu kojom vladaju on, brat, kumovi i porodica (kao u Crnoj Gori). Oni su kopirajući jedan drugog stvorili društva bez zakona i pravde, a povezuju ih i kriminalne veze, zajednički poslovi, savetnici, Toni Bler i Beba Popović, Arapi koji su preko Mila došli u Srbiju gde navodno zidaju Beograd na vodi, mafijaški klanovi koji su sigurnu kuću našli na asfaltu Beograda i ovde uspostavili sedišta Škaljarskog i Kavčanskog klana i, konačno, to što se Crnom Gorom, kao i Srbijom, vlada lažima i besmislenom, ali i veoma opasnom propagandom.

Po uzoru na Vučića, koji uz podršku Irineja od SPC pokušava da stvori partijsku SNS-crkvu, Milo Đukanović, poslednji komunistički diktator u Evropi, najavom o formiranju neke nove „crnogorske“ (čitaj, partijske-DPS) crkve pokušava da uradi isto u Crnoj Gori.

Često se čuje da iza ovakve podrške Njegove svetosti Vučiću stoji obećani novac za završetak Hrama Svetog Save.

Naravno da je istorijski važno da se taj hram završi, ali ako je cena pokušaj da se SPC pretvori u partijsku crkvu Srpske napredne stranke na čelu s patrijarhom Irinejem, onda je ta cena previsoka i niko častan ne bi trebalo da je plati.

Svi mi, verujući ljudi, deo smo Crkve i podjednako kao i patrijarh snosimo odgovornost za istorijski trenutak u kojem se kao narod i država nalazimo.

Autor je bivši sekretar Državnog saveta za Srbe u regionu (2008-2012)