Porfirije - od uzdržanog studenta do servilnog patrijarha: Lični stav Gorana Kaluđerovića 1foto (BETAPHOTO/MINISTARSTVO ODBRANE SRBIJE/Nikola Nedeljković)

Povodom izjave Duška Vujoševića da je srpski patrijarh imao veze sa tim da Nikola Mirotić ne pređe u Partizan, odnosno „da se svašta priča, i da je patrijarh zvao da koristi Mirotićevu religioznost“, dakle, povodom te izjave, promptno se oglasio patrijarh pismom koje su preneli mediji i koje je predmet ovog teksta.

Patrijarha Porfirija znam iz studentskih dana. Studirao je arheologiju a zatim teologiju, na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, ja sociologiju.

Ne znam da li je završio studije arheologije, studije teologije pretpostavljam da jeste. Zajedno smo voleli da čitamo (učimo) u čitaonici SANU.

Odmeren u izražavanju, strpljiv u slušanju sagovornika i, generalno, rafiniranog ponašanja, plenio je svojom pojavom. Pripadao sam krugu ljudi koja je bila kritična prema tadašnjem socijalističkom sistemu, zalažući se u okviru svojih skromnih moći za društvo veće slobode, demokratije i jednakosti.

Prle, kako mu je bio nadimak od svetovnog imena Prvoslav Perić, tada je više bio zaokupljen temama koje su bile teološke, uzdražan u kritici tadašnjeg socijalističkog sistema, ali svakako protivnik uređenja društva na ideologiji socijalizma. Nacionalističke ostrašćenosti i isključivosti kod njega nije bilo.

Te nacionalističke ostrašćenosti pre je bilo kod Jovana Mićovića, sada vladike Joanikija, i njegovog okruženja. Jovan je studirao filozofiju i teologiju. Ne znam da li je završio studije filozofije, studije teologije pretpostavljam da jeste.

Pre nekih dvadesetak godina sreo sam patrijarha Porfirija na Petrovaradinu. Bio je u društvu, ali kako je zadržao onu predusretljivost iz studentskih dana, jednostavno me je pitao: „Znamo li se?“ Pozdravili smo se i otada se nismo videli niti sam ja bio u prilici da budem u njegovom okruženju.

Dakle, pismo upućeno košarkaškom treneru Dušku Vujoševiću.

Nisam navijač Partizana i analfabeta sam u poslu kojim se bavi Duško Vujošević, ali su rezultati njegovog rada nesporni, pre svega u afirmaciji mladih igrača.

Ovu napomenu ističem zbog potrebe da pokušam pismo sagledati što objektivnije. Prvi utisak koji ostavlja pismo patrijarha jeste da je izraz „agresije bez besa i mržnje“ kako bi rekao svetitelj Jovan Lestvičnik, a u mojoj slobodnoj interpretaciji današnji psiholozi nazvali bi „asertivno ponašanje“.

Dakle, patrijarh kaže da se ne bavi poslovima koji se odnose na moguće transfere, u ovom slučaju košarkaša Mirotića ili sprečavanja istih, i u mojoj interpretaciji, savremenim rečnikom izraženo, lobiranjem.

Patrijarh piše: „U meri koju mi je Gospod podario, bavim se problemima Crkve, spasenjem svih, spasenjem vernog naroda, naravno, tako i sopstvenim spasenjem, kao uostalom i svaki drugi hrišćanin. Trudim se da ispunim ono što pred mene Crkva i Gospod Hristos postave, a nastojim i da sve što činim merim Jevanđeljem i ličnošću Bogočoveka Hrista. Kao i sve druge ljude, i mene posao kojim se bavim i sve što činim približava ili udaljuje od Boga i spasenja.“

Lepo i hrišćanski rečeno. Ako tako stoje stvari, ne znam šta je sprečavalo patrijarha da se oglasi povodom „razbludom usplamtelih“ u svešteničkim redovima.

Svojevremeno su iz bizarnih pravnih razloga oslobođene optužbi one vladike koje su silovale decu a onaj vikar bivšeg patrijarha silovanje devojke, njenom partneru je objašnjavao njenom nasušnom potrebom.

Povodom strašne tragedije u Beogradu, patrijarh se jeste oglasio gde moli „da svako učini sve što do njega stoji za prestanak i osudu bilo kakvog nasilja, a pogotovo za promociju nasilja u javnosti“ ali nisam našao da je dao konkretnu podršku „Srbija protiv nasilja“ ili je možda smatrao da to i nije njegov posao.

Ako se bavi „spasenjem vernog naroda“, valjda je za očekivati da se sastaje i sa političkim predstavnicima koji su oponenti vladajućoj političkoj eliti jer i oni predstavljaju onaj deo naroda koji ne participira u vlasti.

Konfuzna su vremena, reći će u jednoj prilici patrijarh. Tačno, moje je mišljenje. U takvim vremenima treba uložiti napor da se zadrži hrišćanski etos, pa ma od koga dolazio.

Taj hrišćanski etos ne neguje i onaj koji bi trebalo da predstavlja sve građane jer malo, malo, stigmatizira cele društvene skupine a koliko radi dobro za Srbiju svu u olupinama pokazaće istorija.

U krajnjoj liniji to prepoznaju i neke vladike pri SPC koje skupove koje priređuje prvi iz političkog mejnstrima izbegavaju.

Da rezimiramo, svakako da protokom vremena nečiji stavovi mogu evoluirati ili pak regresirati. To zavisi i od ugla posmatranja. Servilno se ponašati prema prvom koji je sa svojom skupinom temeljno urušavao srpsko društvo biće predmet istorijske procene.

Ukoliko se ponašanje uskladi sa kazivanjem, onda postoji i evolucija.

Autor je doktor političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari