Patrijarha vratiti u Pećku patrijaršiju

Senku na izbor patrijarha nažalost bacio je aktuelni režim koji je pokušavao da se mešetarenjem nametne kao ključni akter odlučivanja u tom procesu.

Način na koji je ta kampanja vođena: tabloidna ofanziva protiv nekih vladika, izbor samog mesta održavanja Sabora – po prvi put van Patrijaršije, odsustvo vladike Lavrentija, naglo hospitalizovanog dan ranije, lobiranje Nikole Selakovića kao izaslanika režima, pa čak i samog Vučića, sigurno će obeležiti početak stolovanja Njegove svetosti.

Kako u pogledu očekivanja vlasti, koja će želeti da nametne svoje stavove crkvi, ali i u pogledu očekivanja vernika, koji veruju u snagu crkve da se odupre svetovnim pritiscima.

Sama činjenica da su sva tri kandidata za patrijarha izabrana u prvom krugu (i da su mediji unapred „pogodili“ imena) dokazuje da je lobiranja bilo.

Ti medijski natpisi dokazuju i da je vlast pokušala da nametne razdor među vladikama, veštački ih svađajući.

Na sreću, na samom Saboru do toga nije došlo.

Mitropolitu Porfiriju očigledno nije ni trebala podrška vlasti za izbor.

Opšti je konsenzus da je novi patrijarh dostojan: vrlo sposoban i inteligentan, već se dokazao na visokim dužnostima, poseduje kontakte u raznim sferama, profesor je i doktor nauka.

Uz to, izabran je u vrlo mladom dobu za patrijarha, što će crkvi garantovati stabilnost u decenijama koje dolaze.

Režim jednostavno nije imao potrebe, niti je smeo da se meša u takav izbor. Svojim mešetarenjem Vučić je novom patrijarhu načinio više štete nego koristi, a srpskom društvu pokušao da nametne novu podelu.

Pred novim patrijarhom je sada veliki posao, koji se ogleda u pet ključnih izazova.

Prvi i za crkvu najvažniji jeste ojačavanje crkvenog jedinstva.

Pre svega kroz popunjavanje upražnjenih: Mitropolije crnogorsko-primorske, Mitropolije zagrebačko-ljubljanske i Eparhije valjevske.

Velika su očekivanja da ovaj proces uvaži narodnu podršku i dostignuća određenih episkopa i da tako doprinese jačanju crkve, a ne da podlegne političkim uticajima.

To će zapravo biti prvi veliki test i pokazatelj kursa novog patrijarha.

Važno je takođe i kako će se patrijarh odnositi prema aktuelnim aferama u crkvi – od sekretara blaženopočivšeg Irineja Dejana Nakića i njegovih navodnih finansijskih malverzacija u vezi sa izgradnjom Hrama, do vikarnog episkopa Stefana Šarića i afere sa preljubom i naručivanjem prebijanja mladića, koje urušavaju ugled crkve.

Od patrijarha se takođe očekuje da reafirmiše značaj Sabora, koji bi po kanonima i običajima trebalo da zaseda dva puta godišnje, mada je to prethodnih godina zanemareno.

Na taj način bi se pokazala sabornost u donošenju važnih odluka, što je u skladu s onim što je patrijarh Porfirije izrekao u prvom govoru.

Drugi izazov, koji takođe možda dođe na red već u ovoj godini, jeste pozicija crkve prema Kosovu i Metohiji.

Svedoci smo već sada da će nova američka administracija agresivno tražiti pravno obavezujući sporazum Beograda i Prištine, a da će Vučićev režim kao i uvek popustiti i tražiti načine ne da postigne više za Srbiju, nego da eliminiše protivljenje u društvu.

Za tako nešto mora da ima SPC na svojoj strani – stoga će pritisak na crkvu rasti.

Poslednja tri Sabora SPC su jasno stavila do znanja da nema podele, razgraničenja, priznanja ili stolice u UN za tzv. Kosovo.

Sam novoizabrani patrijarh je rekao da bez Kosova i Metohije nema srpskog naroda.

Vučićev režim očekuje kooperativnost od novog patrijarha, ali poglavar SPC na tako nešto nije dužan – njega obavezuju i odluke Sabora i osam vekova crkve koja je čuvar srpskog ideniteta.

Zato verujem da je sada odlična prilika da se ponovo razmotri preseljenje sedišta patrijarha u Pećku patrijaršiju, čime bi se poslala jaka simbolička poruka i međunarodnom faktoru, i domaćem režimu, a uostalom i srpskom narodu na Kosovu i Metohiji.

Treća tema je odnos sa pomesnim crkvama u kontekstu rastućeg sukoba između Vaseljenske patrijaršije i Ruske pravoslavne crkve.

Patrijarh Porfirije je mudar čovek sa brojnim kontaktima i sigurno da može dati doprinos ponovnom uspostavljanju veza unutar pravoslavlja, uzevši u obzir srpske interese u vezi sa kanonski nepriznatim crkvama: pre svega u Makedoniji, ali i drugde gde postoji opasnost od takve politizacije religije.

Četvrti izazov tiče se odnosa prema stradanju Srba u Drugom svetskom ratu, i kroz tu prizmu, odnosa sa Vatikanom.

Činjenica je da SPC i Vatikan trenutno imaju dobre odnose, delom i zbog čvrstog stava Vatikana o nepriznavanju Kosova, kao i zbog odsustva kadrova agresivnih prema pravoslavlju u rimskoj hijerarhiji.

Želim da naglasim da dobar odnos sa Vatikanom nije nikakvo unijaćenje ili ekumenizam, već pitanje crkvene diplomatije.

Budući da patrijarh dolazi sa pozicije u Zagrebu, verujem da je svestan kompleksnosti i važnosti tih odnosa.

Međutim, ne treba izgubiti iz vida čvrst stav ne samo crkve, već i celog našeg naroda, o ulozi Alojzija Stepinca i hrvatskog katoličkog klera u genocidu nad Srbima i drugim narodima u NDH.

Eventualne koncesije u vidu moguće posete pape Srbiji bi svakako morale da budu uslovljene priznanjem i razumevanjem srpske žrtve.

Najzad, Srbija je danas podeljeno društvo, a vlast nameće atmosferu u kojoj su suprotna mišljenja nepoželjna i tretirana kao neprijateljska.

Patrijarh može svojim autoritetom doprineti smanjenju društvenih tenzija. Ima kontakte, izuzetno je obrazovan, razume moderne komunikacije – sve to su dobri preduslovi za apel na odlučioce u srpskom društvu.

Porfirije je mlad čovek i biće na čelu crkve u decenijama koje dolaze, te mu svakako nije u interesu da „nasledi“ razvaljeno i rascepljeno društvo koje aktuelni režim ostavlja.

Uostalom, crkva mora da se održi iznad režima, koji pokušava sve institucije da podredi svojoj volji, a SPC je jedna od retkih koja se održala izvan tog okvira.

I za crkvu i za društvo, a i za srpske nacionalne interese u budućnosti, od značaja je da tako ostane. Zato novi patrijarh ima ogroman zadatak da očuva i zaštiti crkvu od uticaja vlasti.

Srpska pravoslavna crkva nema samo versku ulogu, već istorijsku, društvenu i centralnu ulogu identitetsku ulogu za ceo srpski narod.

Nabrojani izazovi nam ukazuju na ogroman teret koji pada na pleća patrijarha Porfirija. Verujem da u njemu ima dovoljno mudrosti i sposobnosti da se sa tim zadacima uspešno izbori. Videćemo vrlo uskoro.

Autor je predsednik pokreta Oslobođenje