Polemike su važan segment akademskog diskursa, naročito kada se raspravlja o pitanjima od značaja za standardizaciju srpskog jezika, njegovog naziva ili pisama.
Analiza tog tipa diskursa danas u Srbiji (ostvarenog u pisanoj i govorenoj formi) pokazuje značajnu meru nedovoljnog uvažavanja drugog mišljenja među jezikoslovcima kod nas (najčešće isključivanje po profesionalnom integritetu do stepena mržnje). Svedoci smo takođe da je brojem polemika i načinom na koji ih vodi, profesor Ranko Bugarski znatno unapredio ovu, kod nas još uvek, zanemarenu jezičku disciplinu.
Činjenica je da su danas u Srbiji u toku dva teorijska pristupa pitanjima povezanim sa srpskim jezikom, njegovom standardizacijom i posebno upotrebom pisama (teorijski konstrukti nisu i realna upotreba jezika i pisama).
1. Jezikoslovci obrazovani u strukturalističkom pristupu (u svetu poznatom s početka 20. veka, u Srbiji proširen tek polovinom toga veka) koriste konstrukt dvojne mogućnosti za rešavanje jezičkog pitanja (i kada su u pitanju upotrebe pisama) – privatno-službeno. Ovaj pristup u znatnoj meri pojednostavljuje ono što u stvarnosti postoji kao kompleksno pitanje upotrebe pisama, i daje mogućnost nekome (od moći i vlasti nad jezikom) da procenjuje u kojoj meri je konkretna upotreba privatna ili službena.
2. U drugom pristupu se uvažava kompleksnost problematike, i predlaže trojni kriterij kao konstrukt: privatna- javna-službena upotreba pisama. Ovaj pristup računa sa fleksibilnim odnosom među ove tri sastavnice, skreće pažnju na važnost javnosti kao samostalnog jezičkog delovanja (dobar primer su različiti transparenti i parole na javnim događajima, skupovima, štrajkovima kojima svakodnevno svedočimo i kojih će biti sve više).
3. Treći pristup u fokus stavlja nameru građanina ili građanke da svojim pismom dosegne željeni cilj upotrebe. U ovom pristupu vodimo računa o kontekstu koji bliže određuje upotrebu, ali onda u obzir dolaze, pored trojstva privatno-javno-službeno, i druge odrednice, kao što su uzrast, obrazovanje i sl. onih koji se pismima služe.
U tom pristupu nas interesuju mladi. U kontinuitetu tri decenije, posebno smo zainteresovane za analizu upotrebe dvaju pisama osnovaca i srednjoškolaca. Rezultati pokazuju da je tokom tri decenije konstanta veće upotrebe latiničnog pisma učenika i učenica na kraju osnovne škole. U međuvremenu je donet Zakon o jeziku i pismima u kojem je ćirilici data prednost kao službenom pismu, osnovan je Odbor za standardizaciju srpskog jezika, u okviru kojeg se pismu poklanja značajna pažnja, zatim je vrlo efikasno Udruženje za očuvanje (opstanak) ćirilice, održani su brojni seminari i skupovi u potvrdu takve jezičke ideologije. Na sve ove mere ‘brige za jezik’ mladi, oni koji su nosioci promene u jeziku, ekonomišu pismima. U službenoj upotrebi koriste ćirilično pismo: kad pišu domaće zadatke, kako je propisalo (naredilo) Ministarstva prosvete, uz objašnjenje (i uverenje) da se preko pisma i jezika postiže homogenizacija nacije i patriotski duh. U javnoj upotrebi, kada nose transparente na utakmice, demonstracije, proglase, kao i u privatnoj komunikaciji koriste latinicu koja im je nadohvat ruke (već ugrađena u mobilne telefone).
Tim pismom oni razmenjuju SMS ili mejl poruke, tvituju, šeruju i uživaju na internetu u proseku četiri sata dnevno.
Mlade osobe su uglavnom zbunjene pitanjem da li povezuju lični patriotizam sa upotrebom pisama. Smatraju da su patriote i kada se koriste latiničnim pismom i engleskim jezikom.
Činjenica je da će se u budućnosti elektronska komunikaciji proširivati u sve domene upotrebe, pa će biti teško precizno odrediti šta je privatna, a šta službena upotreba. Pa ako bismo prognozirali upotrebu dvaju pisama mladih za dve buduće decenije, ćirilica će im biti obavezno državno pismo, dok će u svim onim kontekstima u kojima mogu sami da odlučuju koristiti latinično pismo koje ih povezuje sa mnogima u svetu. Tada ćemo imati homogenizovanu naciju po meri državne administracije, i građane koji ekonomišu upotrebom onoga što im je bogatstvo dvaju pisama.
Dve teorijske linije i dva predloga za neposrednu praksu mogu biti korisni za izgrađivanje kulture polemičkog diskursa danas: jedna koja želi teoriju i praksu da potčini osnovnoj političkoj ideji homogene srpske nacije, i drugu koja bi preko jezika želela da se u Srbiji ostvaruju ideje zajedništva sa drugima u jugoslovenskom prostoru ili na Zapadnom Balkanu. Kultura polemičkog dijaloga to omogućava.
Autorka je lingvistkinja i profesorka emerita
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
