Patriotizam nije zanimanje

Milan Karagaća Kroz naše medije preterano se forsiraju, u velikoj meri lažne, podele na evropske i antievropske, patriotske i nepatriotske snage te snage koje hoće i koje neće da sačuvaju Kosovo. Nude se recepti za rešenje svih naših problema uz izražene ambicije da se redefiniše istorija i uredi „na novim vrednostima utemeljenim na pravoj srpskoj tradiciji“. Za to je dovoljno ilustrativan odnos prema fašizmu. Dok se Evropa, Amerika i Rusija ponose pobedom nad fašizmom, dok mnogi, pa čak i sami Nemci, ističu svoj otpor fašizmu, neki umni Srbi, zaslepljeni antikomunizmom, negiraju antifašizam kao univezalnu vrednost i gaze po ogromnim žrtvama srpskog naroda.
Umesto negovanja istorijski verifikovanih tradicija, forsira se nekritički povratak u prošlost, gde se nalaze „prave vrednosti duhovne vertikale srpstva i Srpske vojske“. Upravo na tim osnovama formira se matrica, koja se nudi za prepoznavanje „patriotskog bloka koji želi da očuva našu vojsku“ i „prozapadnog, koji, pod izgovorom reformi, a po nalogu Zapada, hoće da je uništi“. Prećutkuje se da je prvi načelnik generalštaba u Kneževini Srbiji bio Aleksandar Zah, Čeh iz Moravske, da su mnogi oficiri još tada školovani u Parizu, Berlinu, Beču i Petrogradu. Istovremeno, bezočni napadi samozvanih „velikih srpskih patriota“ na generala Ponoša zasnivaju se na isticanju njegovog prekodrinskog porekla te podsećanju da je školovan i na Zapadu itd.
Nostalgičari za ranijim vladajućim ideologijama i posebno „osvedočeni antikomunisti i pravi nacionalisti“ sada traže zamenu u „novom patriotizmu i pravoslavlju“, kako ih oni shvataju, pokušavajući da to nametnu svima, pa i vojsci. Na mesta gde su ranije bili Marks, Engels i drug Tito sada se sa istim žarom uzdižu car Dušan, car Lazar, sveti Sava, vladika Velimirović, Draža Mihailović, general Nedić i drugi. Umesto dela o ONO i DSZ nudi se „Pravoslavlje i rat“.
Iako je u različitim periodima bilo zloupotreba od strane vojnih vrhuški i politike, istorijska činjenica je da je vojska ovog naroda časno izvršavala svoje zadatke, što su joj priznavali i protivnici. Možda nekome i smeta, ali upravo Vojska Srbije svojim reformskim dostignućima i profesionalnošću uživa veći ugled u evropskim okvirima nego većina naših državnih institucija.
Zbog slepe odanosti ideologiji, JNA i Vojska Jugoslavije bile su zloupotrebljene i prošle kako su prošle. Razumno je iz toga izvući zaključak da vojska treba da bude departizovana i deideologizovana. Dakle, profesionalna institucija i instrument države i naroda, čiji se patriotizam ne dovodi u pitanje, ali i ne veže za bilo koju partiju i ideologiju.
Međutim, umesto nekadašnje ideologije vojsci se sada pokušava servirati novi, „moderni patriotizam“, koji podrazumeva nacionalni romantizam, primitivizam i obavezno pomodarsko i estradno pravoslavlje, nažalost uz mnogo vulgarizacije. Ima i među oficirima onih koji su bili žestoki komunisti, a sada su toliko „osvešćeni i osveštani“ da uobražavaju da su veći vernici i od samog Patrijarha. Groteskno izgleda osveštavanje skenera i prostorija na VMA i po ustanovama, izmišljanje krsnih slava jedinica i sl. Uz dužno poštovanje iskrenim vernicima, koji to rade bez reklame, oni kojima su puna usta crkve, pravoslavlja i tradicija od pre 1918. godine, na agresivan način prikrivaju svoju raniju slepu odanost vladajućim ideologijama. Oni nisu bili iskreni tada, niti su sada, jer im je karijerizam bio jedini interes.
Kao u svim modernim vojskama i u našoj treba da postoji sveštenička služba i pune verske slobode. Ali, vojska nije zaslužila da joj se ponovo nameće bilo kakva ideologija ili zamena za nju. Vojska se mora sačuvati od uvlačenja u podele po partijskim osnovama. Ona se mora izgrađivati kao moderna oružana sila demokratskog društva i svih građana, a njenim pripadnicima ne treba ni nametati ni uskraćivati vrednosti i prava koja imaju kao slobodni građani, ali i profesionalci. Tome treba da daju konstruktivan doprinos svi mediji koji se bave vojskom a, pre svega vojni mediji. Utisak je da se u vojnom izdavaštvu i vojnim časopisima ponekad preterano forsira verska i crkvena tematika, što uz prostor koji se daje pojedinim istorijskim ličnostima i ličnostima iz javnog života stvara utisak o nametanju vrednosnog sistema pojedinih opcija na društvenoj sceni.
U vojsci se uvek odslikava stanje u društvu, tako da ne treba imati iluzija da u njoj nema protivnika reformskog kursa. Nadamo se da će nova rukovodeća garnitura Ministarstva odbrane kritički sagledati ovu problematiku i, ne zapostavljajući istinsko negovanje tradicija, afirmisati reformski kurs i vrednosti po kojima se naša vojska prepoznaje kao savremene oružane snage. Možda je vreme da se ozbiljnije i kritičkije sagleda šta se sve pod vidom negovanja tradicija plasira u vojnim časopisima, da li je zapostavljanje svega što se dešavalo posle 1918. dobro i da li se time nesvesno ukida i deo sadašnjosti. Samo kritičko posmatranje prošlosti može da bude dobar preduslov za racionalno promišljanje u sadašnjosti i profilisanje jasne perspektive za budućnost.