Foto: Privatna arhivaČitajući „Seobe“, sa kime god sam se susretao, od ljudi koji su ih pročitali, poznatima i nepoznatima, za stolom i po tramvajima, shvatio sam da vlada jedna opijenost Pavlom Isakovičem među čitaocima i to istovetna opijenosti ostalih likova iz „Seoba“ takođe Pavlom Isakovičem. Poput romana, i u stvarnosti su naročito žene opijene Pavlom Isakovičem, ali suprotno svakom ustaljenom pravilu, ne zaostaju ni muškarci. Odmičući u stranicama, opijenost je postepeno prelazila na mene.
Baš tokom čitanja trećeg dela knjige, izgubili smo mamu. Poznato je da čoveku nakon takvog gubitka malo toga može goditi, međutim, meni se baš tada Pavle Isakovič pokazao u svom punom sjaju. Očaravajući Pavle. Nenametljiv, koji se svojom nenametljivošću nameće svakome ko ga sretne i ko o njemu čita. Redak sadržaj čije čitanje nije vređalo, već negovalo moja osećanja.
Pavle Isakovič ne može preživeti i opstajati. On je jedinka koju evolucija prezire i melje. U borbi za preživljavanje, Pavle Isakovič je greška. Međutim, nas koji nastojimo opstati u toj borbi, nešto, ipak, nepopravljivo vuče ka Pavlu Isakoviču.
Odakle ta opijenost onime koji je, moglo bi se reći, odustao od borbe u kojoj mi, još uvek, istrajavamo? Odgovor je: ispravni razlozi zbog kojih je odustao. Svako od nas je ponosan na onaj deo sebe koji je Pavle Isakovič. Pavle je nežnost, obzirnost, umerenost, principijelnost, odlučnost, nepokolebljivost, ponos, nepokorivost.
Pavle je neuvažavanje autoriteta. Pavle je prkos, ponekad i smešan, dečački prkos, ali kako samo taj dečački prkos stoji visoko iznad svih naših podrazumevanih autoriteta… Kako je, samo, ispravan taj prkos, za koji retko kada imamo hrabrosti, pa ga olako proglašavamo budalastim i pravimo se, jelte, odrasli, zreli.
„Ćuti, tvoje je da slušaš, na jedno neka ti uđe, na drugo uvo izađe i briga te.“ Nije me briga. Pavle je otpor.
Pavle je, najpre i naposletku, nežnost. Otud i naročita ženska opijenost njime. Žena će nepogrešivo poznati nedostižne Pavlove granice, koje svugde oivičava ta nežnost, a unutar kojih su prava prostranstva, naspram uzanih površina nabusitih, grubih oficira. Onih koji se žele pokazati muževnim.
Pavle Isakovič mora biti naša vodilja, kad se već ne smemo toliko žrtvovati u našoj borbi za opstanak, da mu se pridružimo. Ne možemo, prosto. Nije slučajno Pavle najmanje usamljen, jedino onda kada jaše sam njegove konje, sa kojima se nepogrešivo razume i sjedinjuje.
Ako već ne možemo nikada biti on, a ono ne smemo u sebi ugušiti Pavla Isakoviča, kojeg svako od nas, manje ili više ima. Moramo ga redovno, pa, timariti, nego šta. Važnost nezadovoljstva, baš onda kada je naloženo da se bude zadovoljan, rodiće i boljeg čoveka. I obrnuto, zadovoljstvo će ga ubiti.
„Nije hteo da gleda ljudsku sreću. Bila mu je postala odurnija, još, nego da gleda nesreću ljudsku.“ Seobe III, Miloš Crnjanski
Autor je advokat
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
