Pavle je uhapšen i ja ne mogu držati čas

Hapšenjem maturanta Filološke gimnazije, čije ime na molbu majke da ga ne pominjemo ne želim da navodim, i ekspresnom presudom od 30 dana zatvora i upućivanjem na izdržavanje iste u Padinsku skelu, Vučić je pokazao koga se najviše boji. Najveća politička kukavica u istoriji Srbije drhti od straha pred maturantima željnim slobode i pravde, trese se dok nepokolebljiva mladost Srbije svoje čisto mladalačko srce suprotstavlja njegovoj ludačkoj politici laži, obmana, straha i nasilja, ne dopuštajući da im jedan diktator proćerda najlepše godine života, da im „mladost kao sitan kusur odbroji“.

Momak od devetnaest godina je osuđen na trideset dana zatvora jer nije sin vlasnika Pinka i nije ubio devojku na pešačkom prelazu vozeći džip preko 100 kilometara na sat. Osuđen je jer se usudio da traži zatvor za one koji su pokušali ubistvo novinara u Grockoj i naredili paljenje kuće tog novinara. Osuđen je jer je tražio pravdu za žrtve Jutkinog seksualnog nasilja, jer ima majku koju voli i koja ga je vaspitala da žene poštuje i štiti, a ne da ih ugrožava i ponižava. Osuđen je, jer ne vozi auto i nije ubio ženu na naplatnoj rampi, ali je tražio pravdu i za nju. Osuđen je jer je zahtevao da se istraži ko su nalogodavci i inspiratori ubistva Olivera Ivanovića. Jedan maturant Filološke gimnazije ekspresno je osuđen kao da je ne daj Bože bez dozvole napravio čardak na vrh Kopaonika, kao da je sa fantomkom na glavi porušio pola Savamale i kidnapovao portira koji je od straha nažalost preminuo.

Aleksandar Vučić je pred decu, koja su solidarišući se sa uhapšenim školskim drugom, krenula ka policijskoj upravi grada Beograda, poslao kordone. Pred vlasnike stečenog znanja, vlasnik kupljenog znanja i falsifikovanog doktorata postavio je žandarmeriju. Čovek koji ne može da objasni kako njegov otac luta ulicama Beograda dok u rancu nosa trista hiljada evra, na te iste ulice je pred decu postavio one koji svojoj deci treba da objasne da pocepane patike nose zbog ovakvih vlastodržaca. I da ih je sramota što su pred neku drugu decu izašli onako kako treba da izađu pred mafijaše i njihove konkubine koje im komanduju, postrojavaju ih i ponižavaju. Pred učenike jedne od najnagrađivanijih srednjih škola, pred buduću elitu ove zemlje, pred one koji su svoje znanje stekli vredno učeći, koji su stečeno znanje potvrdili na brojnim evropskim i svetskim takmičenjima, pred 1.300 kaplara dvadeset prvog veka, postavili su kordone oni koji prodaju kosti, slavu i smisao borbe 1.300 kaplara dvadesetog veka. Braneći svog školskog druga, solidarišući se sa njim, oni ne brane samo njega, već i ideale svojih jednovekovnih prethodnika, koji su u temelje slobode nesebično ugradili svoje kosti, kao i svih onih heroja neznanih i znanih koji su kroz istoriju ustali u odbranu slobode, istine i pravde. Učenici Filološke gimnazije juče su odbranili i položili maturski ispit života sa najvišim ocenama.

Ta deca postala su ovakva kakva su očuvavši moralno zdravlje uprkos Pinku i Farmi, zahvaljujući i profesorima koji ih istoriju uče stvarajući je zajedno sa svojim učenicima. To su profesori koji su sopstvenim primerom naučili svoje đake kako je profesor Miloje Pavlović 21. oktobra 1941. u Kragujevcu pred fašističkim streljačkim strojem održao poslednji čas svojim učenicima ali i svim budućim generacijama đaka u Srbiji, rečenicom:

„Pucajte, ja i sada držim čas!“

Profesor istorije u Filološkoj gimnaziji Nebojša Maksimović izjavio je za BBC:

„Pavle je uhapšen i ja ne mogu držati čas!“

Profesore, to je najbolji čas koji si održao ovoj deci. Sa svim svojim kolegama koji su podržali tu decu. Koja su mnogima u ovoj zemlji takođe održala čas. Juče smo videli apostole nove nade, vesnike novog proleća koje nezadrživo stiže u Srbiju i nema tog kaveza i tih rešetaka koje će ga zaustaviti.

Diktator bi dao sve na svetu da ima ovakve prijatelje i drugove kakve ima uhapšeni maturant. Da je voljen kao što je voljena nesputana mladost i hrabro srce ovog momka koji sa devetnaest leta hoće da bude građanin a ne podanik. Diktator bi dao sve na svetu da njegovi prijatelji mirišu na slobodu, dostojanstvo, ponos i hrabrost a ne na vazelin.

Mladost Srbije je pokazala diktatoru kako lako u Srbiji okovi postaju krila. To su krila nove nade za koje se vredi boriti da ne odlepršaju iz Srbije. Da ih ne potkrešu makaze represije, besperspektivne svakodnevice učmale u memlu straha i truleži sitnog šićarenja.

Samo ih pustite da lete…I ne dirajte ih, ne svojatajte, nemojte da ih letenju uče oni koji su dozvolili da žive u kavezu, da ih pevanju uče oni dresirani Pinkom. Jer umesto krila nade, postaće krila ptica selica. Neka rastu. Nek jačaju. Biće to moćna krila ptica koje pevaju o slobodi, kojima će samo nebo biti granica.

Srbijo, hiljadili ti se ovakvi sinovi i kćeri što gromko pevaju o slobodi slaveći život!

Autor je član Demokratske stranke