Pčele mog oca Milutina

Kako onaj o nestanku krkuša, tako i ovaj o stradanju pčela. Ja sam vam, Božidare, iz čuvene kraljevačke, pčelarske porodice.

A počelo je sve daleke 1941, kad sam se i rodio, a moj otac Milutin, vlasnik male bakalnice u centru grada, ostao bez ijedne zere šećera, kako u radnji, tako i u kući.

Ni čaj da zasladi!

Čuvši to, jedna od njegovih pet sestara je otkopala omanji keramički ćup, pun meda, koji je čuvala „za ne daj Bože“, uprtila ga pod mišku i donela iz obližnjeg sela, neka mu se nađe, ima malo dete.

Ali mu je i naredila kao najstarija da odmah dođe u rodno selo, dobiće na poklon dve košnice od njenog muža Josifa, pa neka zapati pčele, ratne godine obično dobro ponesu.

Pri tom mu je poklonila i dimilicu koju je čuvao do kraja života.

Posle rata su nam radnju oduzeli, on je počeo sve iz početka, kao noćni čuvar, dogurao kao pismen čovek do šefa računovodstva čuvene fabrike vagona, ali je već imao tridesetak košnica u selu.

Dogurao je do osamdeset, ali je svakoga dana, kad dođe sa posla, sedao na biciklu poljske marke „Visla“ kupljenu preko sindikata i pravac u selo, u pčelinjak.

Kako tada, tako i do svoje devedeset četvrte, živeo je sa pčelama.

Napravio je u našem dvorištu malu radionicu, sam izrađivao za stolarskom tezgom nove košnice, ramove, sakupljao propolis i davao narodu, uz savete o razvoju društva razne lekovite tinkture, presovao i sebi i mnogima iz najudaljenijih sela vosak u table, na bakarnoj presi proizvedenoj u nekoj čuvenoj manufakturi 1926, u blizini Minhena.

Mleč nije vadio nikada, a ni drugima nije preporučivao, to je, po njemu, slabilo društvo.

Ne bih vam ja ni pričao ovo o mome Milutinu da nije od toga i nas decu iškolovao, ali nas je, dok nismo otišli na studije, terao ko Bog đavola, da mu pomažemo, da prenosimo i selimo košnice, da okrećemo centrifugu pri ceđenju meda, da sipamo med u velike aluminijske nemačke kante od mleka koje su se hermetički zatvarale.

Nikada nije više dozvolio da u kući ima manje od dvesta kila meda. I pritom je, sedeći na šamlici u pčelinjaku, neprestano pričao o životu pčela.

Kako ujutru izlazi pčela-izvidnik prva iz košnice, pronađe najbolju pašu, vrati se i stane na uzletište i neprestano treperi krilima i pokazuje tačan pravac paše u kome kreću radilice.

Deo njih ostaje na ulazu i neprestano maše krilima praveći ventilaciju, a desetak stoji sa strane i vodi računa da ne uđe tuđa pčela koju je otac zvao grabež.

Grabež takođe šalje izvidnika, da proceni koliko je društvo jako i da li može uspešno da se odbrani od napada i preuzimanja košnice radi krađe meda.

O bolesti pčela samo je jednom pričao i to nekoj koju su zvali Američka trulež, koju su doneli navodno američki vojnici nakon iskrcavanja na Normandiju, kad nam je doneta i „krompirova zlatica“.

Napadala je legla larvi pčela i bila je neizlečiva poput kuge.

Zbog nje su se, ako se pojavi, morale spaljivati sve košnice. Srećom, nikada nije bila u našem kraju.

Ali se krajem osamdesetih pojavila čuvena varoa, kažu iz Japana, pa su i prvi, veoma skupi lekovi stigli odande.

Ta varoa je bila mala živuljka poput zrna prašine, koja se kao krpelj prilepi na trbuh pčele i isisa joj utrobu. Iznalaženi su razni lekovi na biljnoj bazi, ali nikada se varoa nije mogla potpuno uništiti.

Neki je čovek iz Knina imao najefikasniji lek, pa sam ja devedesetih, kada je počeo rat, sačekivao na autobuskoj stanici pakete, poslate za celo Pčelarsko društvo koje su krajem pedesetih u Kraljevu osnovali moj otac Milutin i izbeglica iz Like Danilo Suša.

Delili su to svima. Bio je to najobičnji komad furnira, umočen u neku biljnu tečnost, koji se stavljao u svaku košnicu.

Naše pčele je nasledio moj mlađi brat, profesor matematike u penziji. Varou leči mravljom kiselinom.

On je uočio da je varoa najopasnija kad napadne legla. Tada se iz larvi izlegu pčele-invalidi (bez jednog krila, bez para nogu, ili bez rilice za prikupljanje nektara). I čim polete – ugibaju, kako vi to kažete, moj Božidare. O raznim herbicidima i insekticidima ne smem ni da vam pričam.

Viđao sam ispred košnica brda uginulih pčela. Primećeno je, kaže moj brat danas, da su se pojavile lažne matice.

Vi znate da se iz legla proizvode pčele radilice, ali i izvestan broj trutova, od kojih samo jedan, najjači, oplodi maticu. Potom ih pobiju radilice, jer oni ne mogu da skupljaju nektar.

Ova lažna matica, za koju se još ne zna čega je posledica, proizvodi samo trutove koji jedu med. A ništa ne rade i društvo propada. Da li vas ovo podseća na nešto iz naše stvarnosti?

Meni je otac rekao da nikada neću postati dobar pčelar, jer ne poznajem dovoljno život pčela. Ono što ga je ipak obradovalo sa moje strane je to da sam, putujući često poslom u Nemačku, pronašao ono selo kod Minhena i istu onu manufakturu koja proizvodi po istoj staroj tehnologiji prese za vosak i kupio mu novu presu, još za života.

Smak sveta koji hipotetički pominjete, doći će sigurno, ako lažne matice preovladaju i počnu se izlegati samo trutovi, moj Božidare Andrejiću!

Autor je arhitekta