Pedagogija sadomazohizma: Zašto nismo naučeni da nasilje prepoznamo kao nastranost

Iako se udžbenici biologije ‘dorađuju’, čini se da pitanje uglavnom tangira univerzitetske radnike i aktiviste, dok ne stičem utisak da rodna pitanja, teme identiteta, različitosti i sl. dotiču nastavnike.

Jedan nastavnik dobija nagradu za najboljeg na svetu, dok je drugi suspendovan za višegodišnje psihičko maltretiranje učenika. Neko bi pomislio da žele da ga posrame, dok se pitam žele li ili je sam sebe (o)sramotio. Važnije pitanje je veza između gore pobrojanih događaja iz sveta obrazovanja.

Ispratio sam tekstove o suspendovanom nastavniku Šeste beogradske gimnazije, ne zato što sam bio njegov učenik, već što razumem kako nezdravo mentalno okruženje, u kojem se boravi po nekoliko sati dnevno, utiče na tinejdžera, ali i na život jedne porodice. Razumem da svako od nas različito doživljava izvesne poruke i da je psihičko ili fizičko nasilje nezdravo.

Da, on se učenicima obraćao nasilno, govoreći da su glupi. Predviđao im je budućnost ‘kopanja’ po kontejnerima, kao da je ‘kopanje’ fenomen pogodan za degradaciju, a ne društveni simptom. Zastrašivao je neprelaznim ocenama. Sumnjam da je ‘dilovao’ ocene sa učenicima roditelja koji su pristajali da drže stranu tokom sličnih procesa u prošlosti, ali nemam dokaze.

Ipak, on je marginalna paradigma. Slični njemu primer su zloupotrebljene moći kojom nastavnik može da manipuliše, bez odgovornosti za svoje postupke. Slični njemu primer su kontaminirajućeg psihološkog nasilja, jer ne znamo je li on bio žrtva siledžija tokom školovanja, dok nikada nećemo znati koliko je siledžija i nezdravim emocijama ophrvanih pojedinaca izašlo samo iz njegove učionice. Ne znamo koliko se primera zlostavljanja u školama dešava svakog dana, dok sigurno znam da u ‘Šestoj’ nije bio jedini.

Slični njemu primer su nasilnih šefova koji psihički zlostavljaju podređene saradnike, jer ne podležu odgovornosti, žrtvi se retko veruje, a siledžiji se jednostavno ‘može’. Naposletku, primer su maltretiranja koje uticajni politički akteri svakodnevno provode nad grupama neistomišljenika.

Usuđujem se da spekulušem: ako siledžiji od moći privučemo pažnju u školi, saznaćemo da smo glupi; ako siledžiji od moći privučemo pažnju u širem građanskom kontekstu, saznaćemo da smo neprijatelji.

Evolucija narativa se ponavlja, jer nismo naučeni da nasilje prepoznamo kao nastranost. Nastavnik ‘je uvek u pravu’, iako nije uvek u pravu, niti je njegov posao da ‘pravuje’. Ponekad je samo učesnik u standardizaciji nasilja.

Zato sam obratio pažnju na komentare tekstova i dodatno se zgrozio. LJudi, čak bivši učenici takvih profesora, ne vide nasilje u verbalnoj degradaciji učenika, koje figurativno zovem ‘pedagogija sadomazohizma’. Postoji nasilnik, dok su s druge strane žrtve od kojih pojedini postaju mazohisti, glorifikujući nasilne pedagoške metode kao pozitivnu pojavu koje se čak rado sećaju. Pitam se s kakvom ‘slikom o sebi’ ti ljudi preuzimaju najrazličitije društvene uloge i kako se odnose prema nasilju kada možda jednog dana steknu moć dominacije nad drugim.

Umesto bavljenja doživljajem žrtve nasilja, činjenicama manipuliše ko stigne. Subjekt priče je pojedinac koji je nasilje iskusio, a ne nasilnik niti podržavaoci nasilnika. Doživljaji subjekta su relevantni, a ne doživljaji onih koji nasilje vide kao konstruktivan pedagoški pristup. Ni to nije kraj. Masa brani nasilnika, dok se lavinom demagoških fraza nastavlja stigmatizacija žrtve: ‘razmažena deca’, ‘privatni fakulteti’ itd.
Dete koje ne trpi uvrede u porodici, čak i da jeste razmaženo, nije razmaženo zbog toga.

Roditelj koji ne zlostavlja dete, pozitivan je primer roditeljstva. Pokazatelj društvene patologije jeste što se normalnost tumači kao nenormalnost, a nespremnost da se ‘trpi’ kao razmaženost. Tako je masa ohrabrena da kroz javni diskurs razvuče tri dečaka koja jesu pogrešila, pa ih sada treba uništiti? Postupili su nasilno, pa će ih masa ‘prevaspitati’ još nasilnije, jer nasilje je način?

‘Moralni roditelji nerazmažene dece’ ne vide problem da se detetu permanentno ponavlja da je glupo. Pojedinci ponikli kao kolateralna šteta pedagogije sadomazohizma, tračaju o ‘tragičnoj’ sudbini nastavnice koja je ‘sletela’ sa stolice (što nije primereno), ali ne vide evoluciju nasilja u javnom linču maloletnika, niti u vređanjima kojima je neizmerni broj maloletnika svakodnevno izložen po školama. Brinu se za vršnjačko nasilje, dok ne čujem pitanje da li i kakve veze to ima s nasiljem ljudi kojima su subjekti i objekti vršnjačkog nasilja dati na podučavanje.

Čini se da je glavna veza između neobavezno uzetih primera pitanje šta škola treba da bude i je li nastavnik (pre)nosilac tek znanja ili i niza drugih vrednosti. Škola nije mesto u koje se ide da bi se slušale pogrde. Deca idu u školu da bi sticala znanja i kroz taj proces greše intelektualno i disciplinski. Idu u školu da bi se radilo SA njima, a to je kompleksni proces.

Drugo, ne sećam se protesta povodom npr. činjenice da crkvene i političke strukture agresivno opstruiraju naučno utemeljene sadržaje nastavnih programa za čiju prezentaciju su zaduženi isključivo nastavnici osnovnih i srednjih škola.

Treće, zbunjuju me segregativne potrebe da se obrazovanje podeli na đake i nastavnike, kao da nastavnici nisu pozvani da budu u službi đaka. Škole ne postoje zbog njih, već zbog đaka. One su poput uslužnih ustanova u koje đaci dolaze po izvesna znanja i nema argumenta zašto ih treba izložiti višegodišnjem degradiranju i zlostavljanju bilo koje vrste. Prihvatanje da škola bude mesto neprijatnosti još jedna je normalizacija suštinski nezdrave pojave.

Četvrto, škola je obrazovna ustanova, gde nastavnici rade sa ličnostima u specifičnim i zahtevnim fazama razvojnog procesa. Ako im je teško, mogu da promene posao. Nastavnici poput nedavno nagrađenog očito znaju kako, a on nije usamljeni primer. Može se, ali treba probati, menjati, komunicirati i fer je da nastavnici, kojima je ‘teško’, ustupe mesta nastavnicima kojima neće biti teško.

Na kraju, da li škola treba da bude preliminarni popravni dom za stvaranje traumatizovanih i/ili nasilnih pojedinaca; ‘dom’ u kojem će nas najpre naučiti koliko smo glupi, pa na kraju tako i živimo: životom glupe i ponižene egzistencije? Da li treba da bude mesto gde se eventualna greška maloletnika satanizuje do granice neizdrživog ili može da bude mesto staranja da se iz svakog izvuče njegov autentični maksimum?

Nisam siguran da je dečak koji se neprimereno poneo delinkvent per se, iako su me mediji uveravali da jeste. Možda jeste, ali možda nije. Odnos prema ‘možda nije’ tiče se pitanja da li nastavnici žele kreirati delinkventa, dok istovremeno ‘pokrivaju’ nasilne kolege. Zato se pitam gde su kada treba da se bore za koren svog posla, a ne samo za marginalne ciljeve poput statusa.

Da li prosvetni radnici unutar državnog obrazovanja vide sebe u ulozi nastavljača nasilja, promotera osvetničkih nagona, izopštavanja i stigmatizacija ili tamo dominira staranje za dobro đaka i za neprestano iznalaženje najizazovnijih načina da se iz svakog do jednog deteta izvuče njegovo najbolje?

Kako većina njih vidi svoju misiju: radno vreme tokom kojeg će ih država ‘čuvati’ da mogu da čine, poput ‘onog’ s početka priče, sve što im ‘padne’ na pamet ili je reč o veštim, vrlinskim, pa i mentalno sposobnim ljudima koji razumeju odgovornost i izazove posla koji rade, kao i činjenicu da je nasilje uvek nasilje i da je kao takvo nezdravo?

Autor je teolog, filolog i nastavnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.