Pedofil sa liste „Za našu decu“: Kakve veze slučaj zlostavljanja u predškolskoj ustanovi u Odžacima ima sa stranačkim zapošljavanjem?

Posle užasa na Vračaru i okolini Mladenovca ovo je bila još jedna kap koja je mogla da prelije čašu. Mogla je, ali nije. Zahvaljujući brojnim „vodoinstalaterima“ koji su zaduženi da po bilo koju cenu ne dozvole da dođe do prelivanja, jer njihove gazde znaju – poplava ih je donela na vlast, jedino ih poplava može odneti.

Tu dolazimo do politike.

Ah, politika, ta ružna, strana reč koja u građanima izaziva refleksno gađenje, okretanje glave, skretanje teme.

Zašto mešate politiku kada deca stradaju – često postavljaju pitanje dve vrste ljudi. Prvi su oni naivni i lakoverni koji u sebi gaje iluziju da žive u normalnoj državi, oni sa infantilnom potrebom da svet gledaju i crtaju ga svojim merilima i vrednostima, jer samo deca veruju da ako budu dobra da će i svet i život i drugi biti dobri prema njima.

Drugi su oni koji politiku shvataju kao zanat, oni koji žive od politike, oni za koje ne bismo ni znali da politike nema. Ako politika nije toliko važna zašto ima najmanje „političkih“ penzionera? Ako je politika toliko loša zašto svaka vladajuća stranka štampa pristupnice u topčiderskoj štampariji kao u vreme inflacije? Shvatimo jednom zauvek – sve je politika u Srbiji!

Odžački mosntrum ima nekoliko zanimljivih detalja u svojoj biografiji koji potvrđuju gore pomenutu tezu. Umesto imena i prezimena, godine i mesta rođenja koja su javnosti već poznata, pokušaću da jednim prostim informacijski logaritmom pokažem kako politika direktno ili indirektno utiče na sudbinu i onih ljudi koji misle da će povučenim životom u provinicji biti pošteđeni nje.

Politička istorija Odžaka može biti ispričana kroz nekoliko taksativnih notica, a ne bi bilo na odmet, kada već Srbija upoznaje zločinca, da upozna i mesto zločina.

Prvo-posle izbora na kojima je Milošević izgubio na svim nivoima i u svim mestima u Srbiji, u pokrajinskoj skupštini od 120 bilo je 118 poslanika DOS-a. Dvojica su bila iz SPS-a i obojica iz Odžaka.

Drugo – Odžaci su mesto gde su se radikali najduže zadržali na vlasti. Tek deset godina posle demokratskih promena DS je uspela da pobedi, do tada nepobedivog Šešeljevog barjaktara Milana Ćuka, koji je jednom na direktnim i nekoliko puta na indirektnim izborima odnosio ubedljive pobede.

Treće – ako pratite prepodnevne vesti na dan izbora u Srbiji, možete da očekujete izveštaj o najvećoj izlaznosti u prvim satima izbora upravo iz „najpopularnijih“ mesta odžačke opštine, sela Karavukovo i Srpski Miletić, gde se vodi mrtva trka da li će do podneva izlaznost biti 70 ili 80 procenata, a pogađate da je gotovo plebiscitarna većina uz najvećeg sina našeg naroda i neproteranih narodnosti.

Imajući ovo u obzir, da bi se domogao državnog posla okrivljeni nije mogao biti samo običan član, već glavešina mesnog odbora stranke i Saveta sela, ali i kandidat za odbornika u lokalnoj skupštini na listi koja se zvala „Za našu decu – Aleksandar Vučić“. Da, pedofil za našu decu.

Dotični je kao politički plen dobio mesto pedagoškog asistenta u vrtiću i zaista je neverovatno da niko nije primetio jedno neshvatljivo, čudno i neobjašnjivo ponašanje osobe takvog profila i sa takvim političkim pedigreom. Naime, uobičajeno je da radnici sa pečatom lokalnog gaulejtera retko dolaze na posao, radno vreme koriste za botovanje ili za pronalaženje sigurnih glasova.

On je radio sve suprotno tome. Redovno se pojavaljivao na radnom mestu, bio vredan i predan svom poslu, čak je stekao ogromno poverenje i kolektiva i direktorice, pa su ga mimo strogih zakonskih odredbi ostavljali samog sa decom, čak mu i poveravali čitave smene koje je odrađivao samostalno. Umesto da poput svojih stranačkih kolega lovi i zlostavlja odrasle, on je svoj položaj koristio za zlostavljanje dece.

Kada je razotkriven na bizaran način, ogorčeni roditelji tražili su ne samo da se počinilac najstrože kazni, već su pored odgovora na svoja brojna pitanja, tražili i da nadležni podnesu odgovornost. Odgovornost? Ah, ta teška, strana reč. Slično kao politika, samo sa jednom malom razlikom, dok je politika u Srbiji sveprisutna, odgovornosti nema nigde.

Posle kratke i neravnopravne ping-pong partije između direktorice i predsednika opštine koji su sve vreme pokušavali da vreli krompir završi u rukama onog drugog, rezultat je bio očekivan. Direktorica je posle višednevnog premišljanja, razgovora sa roditeljima na kojem nije ni pomišljala na abdikaciju, uzaludnog čekanja da nezadovoljstvo građana splasne – podnela ostavku i povukla se u bezbrižnu tišinu.

Ovaj čin opštinski čelnici su ocenili kao moralni i pored te vrednosne konstatacije, naravno, optužili jadnu i bezopasnu opoziciju da ceo slučaj politizuje. Očigledno nenaviknuti na odgovornost, bilo svoju ili tuđu, naprednjaci u svemu vide opasnost ne po bezbednost građana, već po svoj položaj i privilegije.
Mali i nerazvijeni Odžaci su počeli da se bude i to buđenje je trebalo prekinuti još na početku.

Jer budnost podrazumeva svesnost, svesnost podrazumeva orijentaciju, orijentacija u vremenu podrazumeva sećanje. Odžačani bi se mogli prisetiti slučaja utapanja maloletnog dečaka u bazenu koji je čuvao, verovali ili ne, gluvonemi čuvar. Takođe, bunovni i buntovni građani bi se mogli setiti i neispravne vode na bazenu koja je zavisila od političke podobnosti, a ne od biohemijskih parametara.

Isečeni drvoredi, desetkovani Dom zdravlja, gubitak sudske i poreske jedinice, meteorske karijere polupismenih kadrova, institucionalno reketiranje privrednika, pranje para preko GONG-ova…Spisak je predugačak.

Na kraju tog spiska jeste monstrum koji je upropastio živote više od trideset mališana, jer u tako maloj sredini gde svako svakog zna, možemo zamisliti kroz kakav će pubertet i adolescenciju prolaziti žrtve ovog strašnog zločina.

Taj monstrum je posledica političkog zapošljavanja, ne u Odžacima, nego u celoj Srbiji. Nije samo on bolestan, bolesno je čitavo društvo zajedno sa njim, a uzrok bolesti nije samo u njegovoj glavi, već u glavešini ovog naroda.

On je poslednja karika u lancu mestastaza koje razjedaju Srbiju. Na nju smo reagovali samo zato što se radi o seksualnom zlostavljanju i zato što su žrtve deca. To je ono što je probilo naš neprihvatljivo visok prag reaktivnosti.

Šta je epilog?

Na žrtvenik je bačena direktorica vrtića i lokalna vlast se nada da će se sa te vatre podići dovoljno dima koji će prekriti sva ostala njihova nepočinstva.
Ali, ovaj slučaj morao bi biti surova opomena za sve druge direktore širom Srbije.

Vi ćete biti prve žrtve kada građani počnu da tresu ovo drvo neslobode. Režim će vas se vrlo lako i jeftino režim odreći, isto onako kao što ste vi lako i jeftino prodali svoj kredibilitet i počeli da tom režimu služite.

Dok su oni mozak ove zločinačke operacije nad Srbijom, vi ste njena kičma.
Postoje četiri koncentrična kruga odgovornosti. U prvom je počinilac. U drugom su svi oni koji poništavaju svoju profesiju zbog političkih privilegija. Treći su oni kojima političke privilegije jesu profesija. U četvrtom smo mi građani čije ćutanje dozvoljava da se već deceniju vrtimo u tim krugovima do iznemoglosti.

Zato – vidimo se na protestu.

Autor je lekar toksikolog iz Odžaka, član DS

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.