Penzije iza horizonta

To ostavlja mučan utisak da je naš najstariji deo društva bio i ostao meta posebne ideološke i ekonomske eksploatacije raznih političkih elita u njihovim reformskim avanturama na putu prema kapitalizmu.

Populacija od milion i 780 hiljada ljudi, koju čine nekadašnji trudbenici, predstavlja značajnu glasačku masu i od uvođenja višestranačja u Srbiji uvek je bila plen zavodljivih jezika željnih legitimiteta u borbi za vlast. Setimo se Dinkićevih akcija, Krkobabićevih pregovora, Tadićevih obećanja i Miloševićevih govora. Bliže nam se izbori za predsednika i potezi aktuelnog premijera su logični, jer onaj ko trenutno drži poluge državne vlasti u svojim rukama koristi ih da bi stekao prednost. To nije specifičan slučaj samo za Srbiju nego je jedan od nedostataka savremenog parlamentarnog sistema kao takvog.

Međutim, ono po čemu se naša zemlja izdvaja jeste ideološka intervencija koja treba da nas uveri da penzije nisu stečena svojina i ostvareno pravo nego budžetska stavka, te tako predstavljaju teret za državu i društvo. Zapravo 75 procenata privatne štednje čine izdvajanja za starost i kao takva onu su posebni oblik javnog duga države prema penzionerima. Sve tvrdnje da se Republički fond za penziono i invalidsko osiguranje (RF PIO) dopunjuje sa 40 odsto iz državnog budžeta prikrivaju temeljnu činjenicu da su nekadašnji radnici od svog ostvarenog dohotka odvajali uloge za „stare dane“. Tačno je da svako društvo u svojoj trenutnoj ekonomskoj reprodukciji mora izdvajati jedan deo svog nacionalnog proizvoda radi zbrinjavanja penzionera ali to ne sme da nam zamagli pogled da se generacijska smena radne snage odvija pod ostvarenim oblicima prihoda koji se isplaćuju u budućnosti. Odluka o visini penzija nije proizvoljno političko pitanje koje bi služilo u svrhe populacionističkog udvaranja masama već obavezu države utemeljenu na ekonomskim zakonima sticanja i razmene. Naš ustav u članu 20 jasno štiti već ostvarena prava građana i zajedno sa načelima zagarantovanosti svojine pruža jasan okvir u kome se privredni život treba kretati. Međutim, odluka Ustavnog suda od 24. septembra 2015. godine potvrdila je smanjivanje penzija kao potpuno zakonito i time razbila sve iluzije da je država u kapitalizmu „noćni čuvar“, dokazujući da se iza fasade pravne neutralnosti udovoljava interesima kapitala, kad i kako to zatreba uslovima njegove reprodukcije.

I tako dok čekamo povećanje penzija od 1,6 do 1,7 odsto, od 1. januara naredne godine, treba da se podsetimo ironije da država poslednjih desetak godina, pogodnim odabirom metoda indeksacije i prilagođavanja penzija prosečnoj plati u Srbiji, zapravo rast penzija sve više usporava i njihov udeo u nacionalnom dohotku smanjuje. Do 2008. godine prosečna penzija se kretala do 60 odsto prosečne mesečne plate. Tokom 2012. godine taj odnos je spao na 55 odsto, s tim što se mora uzeti u obzir da varljiva statistika proseka prikriva činjenicu da su penzioneri višeslojna kategorija sa razlikama u primanjima, pa tako imamo da dve trećina njih žive na ivici egzistencijalnog minimuma. U svom nasrtaju na penzije u 2014. godini, kada je započela politika štednje, tadašnja Vlada Aleksandra Vučića plasirala je tezu o neosnovanom povećanju prihoda najstarijem delu populacije tokom vremena od 2008. do 2010. godine za čitavih 20 odsto, prikrivajući činjenicu da skoro nikakvog rasta penzija nije bilo, ako se uzmu u obzir inflatorni faktor i pad bruto društvenog proizvoda za koji su vezane formule njihovog prilagođavanja prosečnoj plati u Srbiji.

Ovde treba dodati da je imovina Republičkog fonda za PIO, u vidu rehabilitacionih centara, letovališta, bolnica i akcija u mnogobrojnim preduzećima, otuđena u privatizacijama, iako je ona bila izuzeta iz državne svojine Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine ali i Zakonom o javnoj svojini iz 2011. godine. Da bi se trenutni nosioci političke moći osigurali u svojim manipulacijama penzijama, iskoristili su priliku da novim Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju državi dodele četiri člana od ukupno sedam u upravnom odboru Republičkog fonda PIO, čime je autonomija ove institucije konačno i poništena.

Sve je to samo fusnota u mnogo većoj priči o sistematskom urušavanju privrede Srbije u proteklim decenijama u vidu neupitne privatizacije, pogubne monetarne politike, deindustrijalizacije, srozavanju radničkih prava, nezaposlenosti i zanemarivanju poljoprivrede. U čitavom galimatijasu promašenih ekonomskih politika, penzioneri su se našli kao gosti koji na kraju moraju platiti sav ceh opijenih avantura prelaska u kapitalizam, u kome se ne vidi kako će naše društvo izaći iz začaranog kruga zaduženosti i niske tehnološke osnovice, bez čijeg razvoja realno povećanje plata u proizvodnim granama privrede jeste neizvodivo, a o višim primanjima u javnom sektoru i penzijama nema ni govora.

I tako su nekadašnji trudbenici, koji su svojim rukama podigli ovu državu i zadužili društvo, umesto obećanog idiličnog mira i spokojnog bitisanja u starosti sa svojim najmilijima, suočeni sa urušenim zdravstvenim sistemom, previsokim akcizama i porezima, žive u svakodnevnoj zebnji za unuke koji u očajničkoj potrazi za poslom u desetinama hiljada napuštaju zemlju, a na sve to moraju izaći na kraj sa agresivnim bankama i pretrpe hirove monopolskih trgovinskih lanaca. U spirali egzistencijalne nesigurnosti država im se nameće povremeno kao nemarni sluga, povremeno kao zao gospodar.

Autor je politikolog