Penzioneri kao opozicija svakoj vlasti

Svima nama postalo je jasno, posebno pre nešto više od godinu dana, da je PUPS klika odvojena od stvarnosti, dovoljna sama sebi, što je i svrha postojanja njihove takozvane „partije“ stvorene da bi sopstvenoj vrhuški, njihovim porodicama, deci, unucima i prijateljima obezbedila što lagodniji život. Radi privlačenja glasača za koaliciju kojoj pripadaju, u početku su govorili o penzijama kao stečenom pravu, kao ličnoj svojini svakog penzionera, da bi kasnije, kad je to stečeno pravo osporila SNS, uz koju se šlepaju na vlasti, počeli da kao papagaji bezobrazno ponavljaju da su penzije redovne, kao da su nam oni to omogućili i kao da penzije nisu i ranije bile redovne. Kao i svaka klika, radi očuvanja svojih privilegija, postali su apologeti najveće partije nadajući se da će se uz nju heftati i na sledećim izborima, jer se SPS-u, preko čijih leđa su se domogli raznih privilegija, pozicija u vlasti već nekoliko puta opasno zaljuljala i postala neizvesna. Uz PUPS, penzioneri su postali samo brojevi, ljudi brojevi, koje uoči izbora treba lažnim obećanjima prevariti i navući ih da u što većem broju glasaju za njih. Jer, posle izbora mi ljudi brojevi njima više nismo potrebni.

Ni Vladi, ni strankama mi nismo potrebni, bar ne u sadašnjem broju: Jer opterećujemo republički budžet iz koga se, navodno, finansira PIO fond sa preko 40 odsto nedostajućih para; Jer pravimo gužvu po gerontološkim centrima, staračkim domovima, čekaonicama raznih ambulanti i zdravstvenih ustanova, pa samim tim pravimo i velike troškove uzimajući besplatne lekove sa pozitivne liste; Jer se muvamo po gradskim ulicama i stvaramo gužvu po tramvajima i autobusima GSP; Jer opterećujemo socijalne fondove, a neki od nas i narodne kuhinje; Jer neki od nas preturaju po kontejnerima i brukaju državu na njenom slavnom putu ka EU…

Nas takvih penzionera – ljudi brojeva – odrekli su se i PUPS i sve stranke na vlasti, a odreći će se i ove u opoziciji – kad budu došle na vlast. I šta nam ostaje? Ostaje nam da se u što većem broju uključimo u Sindikat penzionera, organizaciju koja je sindikalna, a ne stranačka, organizaciju koja ne želi da bude u vlasti, ali koja hoće da kao relevantna snaga svojom brojnošću i masovnošću utiče na tu vlast i da stranke i partije podseća šta je zapisano u njihovim programima, posebno one koji se navodno zalažu za socijalnu pravdu kao što su Dačićev – SPS, Vulinova – Partija socijalista, Ljajićeva – Socijaldemokratska partija Srbije i naravno Krkobabićev – PUPS. Ostaje nam da se što masovnije uključimo u ovaj sindikat, kako bi zaštitili sami sebe, jer više nema nikoga u koga bismo se mogli pouzdati. Da budemo latentna opozicija svakoj vlasti, bez obzira koje je stranke budu sačinjavale. Sve nabrojane partije i stranke izdale su penzionersko glasačko telo. Nijednim amandmanom nisu pokušali da utiču na donošenje neustavnog Zakona o otimanju dela naših penzija. A mogli su bar da traže da se primena ovog zakona ograniči. Da se bar zna koliko će da traje njegova privremenost koja kao reč postoji u naslovu ovog zakona.

Ćutali su kao zaliveni, jer su vodili računa o sebi i svojim ličnim interesima, a ne o penzionerima čije su glasove svojevremeno dobili. Zato je na nama da ih na sledećim izborima – olovkama kaznimo za ono što su nam uradili, zbog toga što su nas odžeparili, što su upropastili i dalje upropašćavaju naš život i naše zdravlje, naš PIO fond u koga smo decenijama ulagali sopstvene pare. Jedina snaga koja nam je preostala jeste naš glas i naš sindikat.

PUPS ima u Narodnoj skupštini Republike Srbije 12 poslanika od kojih se niko nikada za ove dve godine od kako su u zakonodavnoj vlasti nije javio za reč, ni po jednom pitanju i ni po jednom zakonu. U stvari, izvinjavam se. Za reč se u parlamentu javio samo jedan PUPS-ov poslanik, čini mi se iz Niša, da se požali kako u skupštinskom restoranu duva promaja.

*Autor je potpredsednik USPS, a tekst je uvodna reč na nedavnoj osnivačkoj skupštini Sindikata penzionera Novog Beograda