Penzioneri su ukras sveta

U štabu Saše Jankovića te noći se nije pevalo “E, moj Saša” iako je tamo bilo muzičkog sveta, a do pesme nije bilo ni drugom Saši u sedištu pokreta Dosta je bilo. Jedino je treći, uslovno rečeno, „Saša“, predsednik Aleksandar Vučić, alias Mali Alek iz kampanje, imao razloga za slavlje zato što je ne samo „razbio“, „oduvao“, kako su to neki mediji ilustrativno preneli nego što je, kako tvrdi, njegova pobeda „čista kao suza“. Ima nečeg u tome što predsednik i sada, i kao premijer, često pominje suze. Osim što je i sam preosetiljiv i često ima izraz kao da je u nekom povišenom emocionalnom stanju, to raspoloženje ume da prenese i na auditorijum. NJegova cela kampanja je bila, pa tako, na ivici suza i za one koji su ga podržavali i za one protiv. Sam se borio protiv desetorice, čiji su pride predvodnici umešani u ubistva i dilovanje droge i gde je on, prirodno, čist kao suza. Šmrc. Pa, ta priča sa elegičnom poezijom koju je iščitavao 35 godina, ali je na kraju odlučio da knjigu vrati u biblioteku, jer ipak drži reč i ostale priče za malu decu. A te priče su uvek zicer, to vraćanje u detinstvo “u potrazi za igubljenim rajem” što bi se reklo. I nije počelo kad je predsednička trka startovla, nego mnogo ranije. Dovoljno je u moru medijskog prostora koji je premijer zaposeo prisetiti se samo onog tv priloga u kojem je sa dečijom zaigranošću konstatovao u ruskom avionu da ne bi izlazio odatle koliko je zabavno dok bi krešendo kampanje svakako predstavljao susret s Minjom Subotom koji peva za penziju. Zato što je to prizor koji remeti i naše sopstveno sećanje na detinjstvo i, čini se, smešta ga u neki posve sumanuti kontekst. Tim pre što omiljenu pesmu mnogih generacija – “Deca su ukras sveta”, Minja Subota izvodi u krajnje neprirodnom okruženju – penzionerima. On doduše kaže na početku da smo siromašna zemlja ali da smo bogati jer imamo decu, ali njegova publika nije ni nalik onooj u Muzičkom toboganu. Društvo mu prave odrasli Alek, doktorka Nada Macura, Lazar Risovski, penzioneri i penzionerke. Unuka, to jest, dece nema. Iako bi trebalo da budu ukras sveta.

Omiljenu pesmu mnogih generacija Minja Subota izvodi u krajnje neprirodnom okruženju – penzionerima.