Penzioneru ima ko da piše

Međutim, neki dan sam se baš iznenadio. Vraćajući se iz šetnje toplog oktobarskog dana, u sandučetu sam zatekao koverat bez marke, ali sa plaćenom poštarinom. Adresa moja, a bio je na kuferti i neki redni broj 97569. Prvo sam ga opipavao, mislim koverat, sve misleći da mi je možda došla davno obećana penzionerska kartica. Već sam gunđao u sebi kakva je to nepravda da je ja dobijem a moja Milka ne. A zajedno smo se prijavili. Pošto nisam osetio ništa kruto u koverti, moja znatiželja je rasla svakim pređenim stepenikom do stana. Jedva sam čekao da vidim ko mi piše.

Kada sam video, umalo se nisam obeznanio, kao onomad Đoka Fićok kada se ožderao u birtu “Kod Šace”. Pisao mi je glavom i bradom, moj omiljeni predsednik mesne zajednice, iako se tako nije potpisao. Možda nije pristojno, ali moram makar deo pisma da podelim sa nekim. Da olakšam dušu. Da smanjim uzbuđenje i treperavost duše koju je izazvalo ovo krajnje emotivno obraćanje meni malenom. Pokornom penzioneru.

Malo mi je čudno što mi je ono stiglo nekako uoči izbora, ali valjda naš mili predsednik nije do sada imao vremena od silnih televizijskih gostovanja na koja ga retko zovu, nanovo i spektakularnog otvaranja već otvorenog, sastanaka što domaćih što međunarodnih, dočekivanja i ispraćaja Dodika, Kurtija i Murtija, čekanja da dođe na red na poligrafu.

Pošto ja nemam njegov atres pokušaću, kako to već priliči, da mu odgovorim kroz neke segmente njegovog pisanija. I ne samo iz pristojnosti, persiraću mu. Ja naime govorim Ti samo onima koje volim. Seti se Barbara kiša je lila nad Brestom onog dana.

Elem, piše meni njegovo predsedničko visočanstvo:

Pre svega, veliko hvala za beskrajno strpljenje, koje ste pokazali tokom godina reformi, godina u kojima smo oporavljali našu privredu, zapošljavali ljude, gradili puteve, pruge i bolnice, a penzije nisu rasle onom brzinom kojom su rasle plate, kako u javnom, tako i u privatnom sektoru.

I treba da nam se zafaljivate. Tako strpljiv narod na čelu sa penzionerima ne postoji nigde na svetu i nigde ga naći nećete. Može da mu priča svako šta mu na pamet padne, on će, mislim penzioner, oguglan na sve i dobrano anesteziran verovati.

Od kada za sebe zna, penzioner je u stalnim reformama. Šta privrednim, šta političkim, što društvenim, tako da reforme o kojima nam govorite El presidente nismo ni osetili. Da smo kojim slučajem Rumuni, kao što nismo, davno bi već, jedinstveni, preplavili ulice i rešili neke probleme. Pohapsili i napunili zatvore. Ministrima, njihovim pomoćnicima, biznismenima. Živi vi nama bili.

Moguće je sasvim da i neke pruge gradite, a mi finansiramo zajedno sa ko zna koliko nejakih, klecajućih kolena što dolaze za nama. Ne sporim da se lako i brzo može stići do Novega Sada, ali šta ću ja moliću fino u tom gradu? Ja bih malo da putujem do Zrenjanina dok još mogu, ali do mog rodnog grada, mog zavičaja, ne kloparaju više vozovi.

Osim onih koji dopremaju instalacije za čudovište Linglong nastanjenog u žitnici Banata. Nastanjenog da truje sve živo što zavisi od zemlje, vode i vazduha. A šanse da se istim prevoznim sredstvom stigne i do nekih banatskih mesta, koje može biti i Jermenovci, su tek nikakve. Znate zašto? Povađene su i prodate šine kao staro gvožđe i ne verujem da će se za vreme mog života vratiti.

Pogotovo što su i pragovi povađeni. A ako nije presmelo od mene, samo bih vam naglasio da u Banatu još živi neki fini svet koji bi kanda da putuje. Udobno i jeftino kao što se radi u svetu, kojem, makar deklarativno tako težite, moleći Boga da ostanemo u našoj mesnoj zajednici jer ono što se u njoj može, ne može se nigde. Potpisujem. Ne bih da dokumentujem. Znate i vi to jako dobro. Ne ličite mi baš na francusku sobaricu.

Da ste zapošljavali ljude možemo se uveriti svaki dan. Najmanje naše a sve više iz dalekih egzotičnih i čak i od nas tih nekoliko siromašnijih zemalja. Morate njih jer nas je sve manje. Svako sposoban i pametan pokušava da nađe egzistenciju u zemlji koja se ne zove Srbija. I nema nameru da se otuda vraća.

Vaše visokopreosveštenstvo lepo je to što nas častite našim parama i što nam rastu penzije, kao nikada u istoriji, ali mi se čini da skoro niste bili na pijaci ili u nekoj samoposluzi. Inače bi ste znali da nikada u novijoj istoriji paradajz u sezoni nije koštao 150 dinara, da meso nikada u istoriji nije bilo skuplje i da se ljudi guraju i tuku za pakovanje mlevenog mesa sumnjivog kvaliteta i sumnjivo niže cene. Ali neću da grešim dušu.

Počastili ste nas jeftinim parizerom. NJegov kvalitet je takav da moj odani svaštojed Džeki beži od njega sve cvileći, kao đavo od krsta, i nema nameru da izađe iz svoje kućice na terasi ni za živu glavu. Čak je neki dan istakao i transparent: “Ako sam Džeki, nisam budala da jedem parizer!”

Vaša svetosti, pišete mi da će prosečna penzija u januaru 2024. godine biti dvostruko veća, 390 evra, sa ciljem da do kraja 2024. dostignemo nivo od 450 evra kako ste obećali programom “Srbija 2025” još u decembru 2019. godine. Izvinjavam se što vam dosađujem i ispravljam vas, ali po tom pomenutom programu prosečna penzija bi trebala da bude između 430 i 440 evra. Ali na kraju 2025. godine. No, samo opušteno, vaše veličanstvo. Pričajte slobodno šta vam padne na pamet.

Ionako vašim obećanjima više niko ništa ne veruje. Nismo mi Zubin Mehta pa da poverujemo da će zgrada Beogradske filharmonije biti završena 2020. godine. A da ne pričamo o izvozu svinjskih papaka i ušesa u Kinu u zamenu za leteće automobile i đulad na kojima kao Minhauzen možete slobodno da jezdite i diviti se dostignućima svoje vladavine.

Da uživate u 1.440 i nešto više podignutih mostova, što iznosi jedan most na svaka tri dana, čime ste koristeći valjda “eksplozivni svemirski modulator” potukli graditeljski rekord galaksije. Ničega pre vas nije bilo, ali se ja plašim šta će ostati iza vas. Generalno.

U delu pisma vaše visočanstvo, svetla kruno, ističete da ste posebno ponosni na penzionerske kartice koje na najbolji način pokazuju da u svakom trenutku brinete o nama. I mi smo naročito ponosni što kartice obećane za 1. oktobar, a sada je kraj tog meseca još nisu stigle. Što bliže izborima budu podeljene, to će biti korisnije za vas.

A možda i kao naivne somove na bućku, nahvatate neke blažene nihči duhom da glasaju za vas.. A što se nas tiče, ako kartice budu od koristi kao već postojeće, daleko im lepa kuća. Džabe ste ih štampali.

Najviše mi se ipak dopada završetak pisma, gde mi lično kažete da bez mene ne bi mogla da se promeni Srbija, napravi zemljom šansi, razvoja i budućnosti. Pustite gosin predsedniče mesne zajednice šanse. Golovi se računaju, a ne šanse! A Bogami šansi je bilo prilično, ali i promašaja.

I na kraju pisma, ako me visprenost ne vara, dolazi poenta obraćanja. Pred nama su važne odluke. Ne smemo da uništimo sve što smo stvorili, već ćemo u narednom periodu morati zajednički da donosimo odgovorne odluke, biramo one ljude koji će da brinu o svakome od nas, o našoj Srbiji! Verujem, verujem, kako ne bih verovao.

Ti vaši ljudi koje neki treba da biraju najviše zapravo brinu u sebi. Ne bih da imenTujem pojedince. Znate ih dobro. Sa nekima ste i šah igrali, a neke ste na grudi junačke privijali. Oni su možda izgubili partiju, ali su dobili vas i prevarili nas.

I baš sasvim na kraju, bio bih slobodan da vam ja neuki i priglupi penzioner, dam jedan mali savet. U buduće, ako vam se piše, pišite pukovniku, jer njemu nema ko da piše. Molio bih vas da mene preskočite. Posebno i naročito uoči izbora. Davno sam prestao da čitam bajke i verujem u njih.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.