Pet akademika kao šampioni verovanja

Neki potpisnici tvrde da su odati (navodno nisu znali da će spisak biti javno prikazan), drugi da su prodati (imena im je tobož upisao menadžer), za treće se smatra da su se sami prodali, a četvrti panično obilaze čaršiju objašnjavajući da su se žrtvovali za svoj narod (ispada, kao svojevremeno đeneral Nedić), jer bi prava propast nastala tek kada bi bili maknuti sa svojih direktorskih mesta. Vele da im je na umu samo opšte dobro, šta košta da košta, objasniće sve „kada dođe vreme“, a ljudi će njihovo podvižništvo valjda umeti da cene.

Sigurno među potpisnicima ima i ciničnih „realista“ koji iskreno smatraju da je naš narod „stoka jedna grdna“, da samo kandžija može da mu pomogne i da mora da bude varan za svoje dobro, te da će za demokratiju ovde tek doći vreme. I takve stavove, ako su izraz ličnog ubeđenja, treba uvažavati.

Iznenađenje, međutim, predstavljaju potpisi pet redovnih članova SANU. Ima, naravno, i među akademicima svakakvog sveta. Neko može da bude fah-idiot, bez razumevanja društvenih odnosa, ali se od priznatih naučnika i umetnika ipak očekuje da promišljaju svet oko sebe i da istinom oplemenjuju ne samo svoje bližnje, već i širu društvenu zajednicu.

Kada kažu da podržavaju „jednu politiku, ideju i viziju“, da li zaista preziru demokratiju u tolikoj meri da im imponuje što smo se premetnuli u hibridni režim, kako nas označava ostatak sveta? Kako pravdaju svođenje na prazne ljušture svih institucija, osim predsedničke, hipertrofirane do grotesknih razmera? Ne misle li da su i nama potrebni vladavina prava, pravna država, slobodni mediji i ostale osnovne civilizacijske tekovine?

Zar mogu mirno da gledaju na posprdan odnos vlasti prema znanju, struci i nauci? Ne smetaju li im lažne diplome, plagijati i urušavanje sistema obrazovanja? Ne dovode li u vezu smrt osam rudara sa policajcem imenovanim da rukovodi nadležnim sektorom umesto rudarskog inženjera? Misle li zaista da skorašnji ogromni privredni gubici nisu u vezi sa kaligulskim postavljanjem jednog roštiljdžije na čelo energetskog sistema?

Da li su to „dela“ na koja se pozivaju? Ili je to 15 milijardi dodatnog duga napravljenog za projekte upitne ekonomske opravdanosti? Misle li na otplatu?

Kada hvale „jasan napredak“, pamte li katastrofalan nazadak koji je ova ista crveno-crna koalicija ostavila u svom prethodnom vladajućem ciklusu? Znaju li da nam je BDP za prvih osam godina demokratije godišnje prosečno rastao za po 5,9 odsto, a za isto toliko godina ovog režima – po 1,6 odsto? Koliko se nacionalnog bogatstva tokom prethodnih 10 godina prelilo u privatne džepove korupcijom, kriminalom i direktnom pljačkom?

Slavljenje „otvorenosti“ deluje kao gruba šala za mafijaško-koruptivni ambijent čija je osnovna odlika tajnovitost. A o našoj „posvećenosti miru“ najbolje sude naša bivša braća – Bošnjaci, Crnogorci i Hrvati.

Ironično zvuči podrška akademika „onome koji je u ovu zemlju verovao više nego bilo ko drugi i pokazao nam koliko lepa i velika može da bude“. Kojom naučnom metodom je petorka merila „verovanje u zemlju“? Kako je njihov „šampion verovanja“, osim na mapi, i to davno, pokazao veličinu ove zemlje? Posećuje li slobodno njene zapadne (Karlobag-Virovitica) i južne granice (Šar planina-Prokletije)? Da li je to „vizija“ za koju kažu da ih je opčinila ili zlotvorska pustolovina kojom je trajno osramoćen srpski narod? Srećom, možda nije ceo narod, već samo „vizionar“ i njegovi sledbenici?

A kako nam „šampion verovanja“ i „vizionar“ pokazuje lepotu zemlje? Divljačkim investitorskim urbanizmom usmerenim na rušenje spomenika kulture i njihovu zamenu nakaznim građevinskim novotvorevinama? Bezočnom sečom parkova i šuma? Stimulisanjem stranaca da svoje prljave industrije izmeste u Srbiju? Enormnim zagađenjem vazduha, vode i zemljišta? Planom da se izgradi još skoro 100 rudnika i od zemlje napravi kloaka Evrope, prihvatljiva za život samo Azijcima i Afrikancima sprečenim da se kreću dalje put Zapada?

Ne oseća li se petorka nelagodno prema svojim kolegama iz SANU, posebno iz Akademijskog odbora „Čovek i životna sredina“, koji predano ukazuju na životne probleme naroda prepuštenog samom sebi? Zašto potpisnici podrške veruju da ovu jadnu zemlju treba voditi po tipu ustanove za maloumne čiji upravitelj nema ni želje, ni potrebe da se dogovara sa štićenicima?

U bliskom kontaktu sam sa stotinama ljudi. Zajednički stav je da pošten slobodan čovek može da bude pristalica postojećeg načina vršenja vlasti samo ako je glup ili potpuno neinformisan (zahvaljujući medijskoj blokadi, ovo drugo je pravilo). Naravno, alternativa je da neko nije slobodan, bilo zbog straha, ucene, koristoljublja ili drugih razloga.

Na petorici akademika je da pristupe prosvetljavanju svojih sunarodnika. Razumećemo i ako odluče da ćute.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji