Pet glavnih prepreka u radu Južnih vesti

Prva barijera, koja je iz godine u godinu sve jača, jeste zatvorenost i netransparentnost u radu institucija, odnosno nadležnih. Gradske uprave, lokalna preduzeća, kao i ona republička, izbegavaju da nas informišu o događajima i ne odgovaraju na naša pitanja.

Tako građani ostaju uskraćeni ne samo za odgovore o urbanizaciji Niša, radu inspekcija, upotrebi službenih kola, često i za servisna pitanja poput gradske rasvete ili deponija.

Najbolja ilustracija ovog ponašanja javnih funkcionera, koji ne osećaju obavezu da pruže informacije od javnog značaja, jeste ćutanje načelnika Gradske uprave Niša LJubiše Janića. Nakon što duže od godinu dana nije odgovorio ni na jedno pitanje Južnih vesti, tražio je da mu se umesto telefonom ili mejlom, pitanja uruče poštom. Pisma smo poslali, ali odgovora i dalje nema.

Brojni direktori, većnici i političari ne javljaju nam se, ne žele da pruže informacije, a posebno na lokalu kreirana je klima da je svima, sem njima, dozvoljeno na govore za novinare Južnih vesti. A jedan od čestih izgovora lokalnih funkcionera je da nisu nadležni, te onda prebacuju loptu na republičke ustanove, koje su još više zatvorene i teže dostupne lokalnim medijima koji nisu u centru dešavanja – Beogradu.

Velika prepreka su i politički pritisci sa kojima se Južne vesti susreću poslednjih godina, a koji su menjali forme. Od prozivki sa smo “strani plaćenici”, preko pretnji, do ozbiljnog administrativnog uznemiravanja – brojnih inspekcija koje su nam dolazile na vrata, a potom i jednogodišnje poreske kontrole.

Kada radite u malim sredinama, poput naših dopisnika iz Pirota, Vranja, Leskovca i Prokuplja, poteškoća jeste što svi znaju sve.

Koliko to u ponečem novinarski posao, toliko i otežava, jer i vas svi znaju, te se ukoliko napišete nešto kritički i osetljivo, možete zabrinuti za svoju i bezbednost svoje porodice. Tako dolazimo do situacija da se novinarima indirektno preti otkazima njihovim najbližima, “savetuje” da baš ne “čačkaju” tu priču jer “svi znaju gde žive”.

Problem koji je sve veći poslednjih godina jeste strah građana i strah stručnjaka da javno govore za Južne vesti. Tako radnici rado zovu, pišu pisma i mejlove i žele da nam ukažu na probleme, ali nerado se potpisuju. Isto je i sa stručnjacima – plašeći se da će dobiti otkaz ukoliko izjave nešto što ne odgovara vladajućem režimu, izbegavaju da govore javno.

Tako smo u jeku epidemije korona virusa imali brojne nezvanične informacije od lekara Kliničkog centra koje su bile potpuno suprotne onome što se zvanično saopštavalo. Ali, niko od njih nije želeo da govori imenom i prezimenom. Time smo došli u situaciju da vagamo između zvaničnog i nezvaničnog, obaveze da obaveštavamo i infomišemo, ali ne i nađemo pravu istinu.

Peta prepreka u radu Južnih vesti, a zbog koje su mnogi lokalni mediji ugašeni, jeste finansiranje. Medijski konkursi su samo paravani za isplatu pogodnih medija, a i oglašavanje je otežano jer se na lokalnu mnogi plaše da se reklamiraju na našem portalu. S druge strane, lokalni mediji vrlo teško mogu da dođu do nacionalnih reklamnih kampanja kako bi ostvarili prihod.

Ipak, naša uređivačka politika se ne menja. Koliko god da nezavisnost ima visoku cenu, ekipa Južnih vesti je tu da prepozna teme i radi u interesu građana. Svojim integritetom i profesionalnošću lomimo sve prepreke.

Autorka je zamenica glavnog i odgovornog urednika Južnih vesti