Pet sati čekanja zbog dva minuta

Slušam Vas kako malo, malo pa saopštite nešto korisno, novo i lepo u našem zdravstvu. Kažete, otvoreni novi zdravstveni centri, nabavljeni najsavremeniji aparati, oprema, stižu i neki lekovi kojih do sada nije bilo. Baš lepo, ko ne bi bio srećan zbog tako divnih vesti? Apelujete Vi, a i drugi eminentni zdravstveni radnici, često preko medija, da se svi zajedno borimo protiv najtežih bolesti. Često, baš često, pozivate žene da budu odgovornije prema svom zdravlju. Tu su i akcije, borba protiv raka dojke, jajnika, grlića materice… Baš lepo zvuči.

A znate li Vi kakvo je realno stanje u zdravstvu? Živimo li Vi i ja u istoj državi, često se zapitam. Znate li Vi da žene nisu neodgovorne i nezainteresovane za svoje zdravlje, naprotiv, ali im je skoro nemoguće da se leče. Zapravo, kad moraju da se leče, treba im mnogo vremena, nerava, strpljenja, snage a i sreće da dođu do lekara. Naravno, reč je o državnim zdravstvenim ustanovama, za privatne im sve ovo pomenuto ne treba, ali im treba novac koji najčešće nemaju. No, da ne dužim, već da Vam kažem zašto Vam pišem.

Na Čukarici, znate Vi nadam se, postoji godinama Dom zdravlja Dr Simo Milošević, onaj u Požeškoj ulici, centralni za ovu opštinu. E, vidite, u tom domu zdravlja žene nema ko da leči, pola doktora ginekologa je otišlo, a od onih koji su ostali, još jedan je na putu da ode, a pacijenata svakim danom sve više i više. Javljamo se mi na preglede, ne zbog toga što nas Vi pozivate, već što brinemo o svom zdravlju, neke od nas preventivno, a neke, nažalost, što moraju. Tako i ja probah da dobijem neophodan uput za dalje kontrole i lečenje u klinici. Polovinom aprila, pri pokušaju da obezbedim termin, saznadoh da moja doktorka više ne radi, ali da 9. maja, u 13:30, mogu doći kod doktorke koja će tog dana biti na radnom mestu. I dođoh, predadoh knjižicu, primiše je i, vidi čuda, ispostavi se da mi nije zakazano, ne znam kako, kažu možda je neki nesporazum i „ubaciše“ me u kompjuter.

A u čekaonici trudnice, neke bukvalno pred porođajem, žene kojima je tog dana pozlilo, one na redovnoj kontroli, mi za upute, puna čekaonica. A radi jedna doktorka, mlada i poprilično nervozna, baš kao i njena neljubazna sestra. Čast izuzetku sestri na šalteru, zaista je vredna pomena, vidi se zašto je odabrala ovaj poziv. Uplaših se od tolike gužve u čekaonici pa pokušah da zakažem za neki drugi dan, idući mesec. Ne mogadoh, jer, kako rekoše, ne zna se ko će uopšte raditi i da li će.

Pročitah na oglasnoj tabli piše: Zakazani pacijenti mogu biti primljeni preko svog termina kasnije, najduže pola sata, a nezakazani najduže će čekati tri sata. Mislim se pa i tri sata, ako se mora. Ali, ne beše tri, već nešto preko pet sati. Kad sam u 18:30 konačno prozvana, kod doktorke sam bila oko dva minuta. Toliko joj je trebalo da iz moje priložene dokumentacije vidi da mi treba uput za dalje. Dobih uput bez termina, jer i tamo gde moram nema ništa slobodno do pred kraj juna.

Nakon tolikog čekanja, slušanja raznih priča i muka, gledanja trudnica koje su tu satima sa onolikim stomacima – a borimo se za natalitet, zar ne, ministre? – jedva stigoh kući. Pritisak mi skočio, a u duši tuga. Sećam se vremena kad je u ovom domu zdravlja sve bilo mnogo drugačije, mnogo bolje organizovano, bila su skromnija sredstva, nije bilo ni lifta, ali se do lekara dolazilo bez muke i to i do specijalista kojih je bilo u ovom domu zdravlja. A sada ih više većinom i nema. Inače, u ovom domu zdravlja teško je doći do bilo kog lekara, do očnog lekara, za ultrazvuk, o laboratoriji i fizijatriji da i ne pričam.

A sada me čeka odlazak u GAK „Narodni front“. A tamo, znam iz iskustva, u jednoj maloj čekaonici, sa nekoliko stolica, čekamo svi. I one sirote za konzilijum, operisane ili će biti, iz čitave Srbije, pa i iz regiona, i mi, za razne preglede, a i poneka trudnica. Čekaću ko zna koliko, pa ako toga dana budu imali dovoljno neophodnih sredstava za različite preglede, možda i uspem iz prvog pokušaja da obavim neophodno.

Kao što vidite, ne stoje stvari tako kao što Vi kažete, gospodine ministre.

Ima još teških priča, kao kad ste ono pozivali žene, hiljadu devetsto pedeseto godište, da se jave na mamografski pregled, one dolazile, zakazivano im a aparat vam nije radio, govorim o Novom Beogradu.

I da ne dužim, molim Vas bar nemojte obećavati. Znam ja, siromašni smo mi, sve stariji i bolesniji, a odoše nam i lekari, medicinske sestre i ne samo oni. Odoše iz Srbije mnogi drugi mladi stručni ljudi, svi koji mogu i žele. Ali ja neću. Imam samo ovu državu, a vi u vlasti učinite da ona stvarno bude uređena država, pređite sa reči na dela.

Autorka je novinarka u penziji