Empatija za početnike: Lični stav Aleksandre Bulatović

Neposredno nakon ovog tragičnog događaja, u kome je ubijeno devetoro dece uzrasta od petog do sedmog razreda osnovne škole i njihov čuvar, a ranjeno još petoro dece (neka veoma teško), među zajednicom roditelja, dakle, onih koji su neposredno najviše pogođeni tragedijom, došlo je do takve moralne konfuzije da se ona pretvorila u ogorčenu borbu za kvadratne metre škole koji će biti posvećeni izgradnji memorijalnog centra za žrtve.

A jedan od ministara u aktuelnoj vladi, Tomislav Momirović zloupotrebio je svoju javnu funkciju da govori o stvarima koje se tiču, pre svega, roditelja ubijene dece i roditelja dece koja kao posledice zločina u „Ribnikaru“ imaju teškoće da dalje idu u školu a oni su primarni referenti cele ove situacije. Zloupotrebio je funkciju ministra koji nije čak ni resorno nadležan za tu materiju i utičući na javnost na nemoralan i nelegitiman način time naneo štetu procesima koji su u toku, procesu žalovanja kroz koji prolaze roditelji ubijene dece i procesima odlučivanja o tome šta će biti sa školom i šta će biti s memorijalnim centrom.

Izbori koje pravimo u odnosu na vrednosti, potrebe i svrhe koje za nas znače više od pukog preživljavanja postavljaju tačke oslonca kvaliteta našeg života što se odnosi i na posledice za društveno delovanje. A pokretači tih izbora su naše emocije. „Relacione emocije“ odnose se na emocije drugih ljudi koje smo u stanju da razumemo i da prema njima uspostavimo neki odnos. Empatija predstavlja našu relacionu emociju „za osećanje“ skrhanosti i bola nekog drugog čoveka. Ona ima važnu saznajnu ulogu jer nam govori šta je moralno ispravno. Među tim moralnim orijentirima stoji prostor u kome naša moralna obaveza podrazumeva i to da mi iskažemo aktivnu solidarnost sa onim koji pati, ali i da mu pomognemo. Empatija nije samo saosećanje, već ima i delatnu komponentu. Ovo jasno prepoznajemo u tradicionalnom načinu iskazivanju empatije koje je uključivalo i neke konkretne postupke kako bi na taj način pružili podršku onom ko je u krizi.

Empatijska uznemirenost koju osećamo je „opipljiva“ mera naše empatije i zato mi uočavamo da nam intenzitet empatije varira od situacije do situacije. Empatija koju imamo prema nekom zavisi od toga koliko nam je poznat život te ličnosti, kao i od toga kakva je priroda same društvene veze s njom. Zbog toga je osećaj solidarnosti prirodno najjači među onima koji su nam najbliži i onima koje najviše poznajemo i tu po pravilu iskazujemo najznačajniju socijalnu i/ili finansijsku podršku. Širenjem empatije izvan okvira poznatog stvaraju se novi integracioni odnosi kao stub nastanka i razvoja širih društvenih zajednica.

U savremenoj društvenoj teoriji je prisutna ideja o moralnom progresu i da se on upravo postiže kroz pojačavanje naše senzitivnosti i odgovornosti. Moralni progres postavlja proporciju društvene solidarnosti koja se gradi postepeno, posredstvom nečeg što bi se moglo nazvati „generalizacija empatije“. Toj „brizi za drugog“ koju prepoznajemo kao srž pojma moralne dobrote suprotstavlja se sve ono što činimo iz nebrige za dobrobit drugog i ta nebriga predstavlja moralno zlo.

U moralno izazovnim situacijama, razvijanje empatijskih kapaciteta obezbeđuje međusobnu povezanost, a manifestuje se kao „moralna efikasnost“, jer dovodi do „mobilisanja motivacije za postizanje željenih moralnih ciljeva“. Kad su okolnosti iskušavajuće, upravo je to osećanje povezanosti sa drugima element psihičkog i emocionalnog opstanka. Iz perspektive održivosti zajednice koja se iskazuje kroz njenu otpornost, empatija toj zajednici obezbeđuje društvenu koheziju a time i njenu održivost. Suprotno tome, ako zajednica utvrdi kao svoju vrednost očekivanje da „probudite gladijatora u sebi“ to je lišava finijeg sadržaja ljudskosti zbog čega život vredi živeti, a kako se već puno puta potvrdilo tokom istorije, nedostatak solidarnosti zajednicu vodi u destrukciju. U navedenom kontekstu, obrazovanje u empatiji je ključni element razvijanja otpornosti zajednice, kroz unapređivanje empatijske veštine ili kapaciteta.

 Autorka radi u Institutu za praktičnu humanistiku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.