Postoje datumi koji su presudno uticali na sudbinu jednog naroda, države ili društva. Američka, francuska, buržoaska ili oktobarska revolucija su događaji koji su zauvek promenili sliku sveta.
Ako se sa globalne spustimo na lokalnu razinu Sretenje, 29. maj 1903, 1. decembar 1918, 27. mart 1941. itd su samo puzzle u mozaiku našeg trajanja i stradanja.
Peti oktobar je poslednja srpska revolucija i taj događaj ispunjava sve potrebne uslove da bi se smatrao revolucionarnim. Posle njega Srbija je doživela potpunu i sveobuhvatnu transformaciju. Iz unutrašnje perspektive Srbija je promenila privrednu strukturu (likvidacija društvene svojine, privatizacija), ekonomsku logiku (prelazak sa planske na tržišnu privredu), politički ambijent (autokratiju je zamenila demokratija), čak i državno uređenje (saveznu državu zamenila je državna zajednica). Posmatrajući spolja, SRJ je postala članica OUN, započela je proces evrointegracija i postala član različitih regionalnih asocijacija.
Sama činjenica da ministri aktuelne vlade imaju dijametralno suprotne lične, emotivne i političke stavove o uzrocima i posledicama revolucije jasno pokazuje da još nismo stigli do završnog računa, da se još sabiramo, delimo i oduzimamo u postpetooktobarskoj jednačini sa mnogo nepoznatih. Ona danas deli i vlast i opoziciju, što je samo još jedan dokaz da se zaista radi o događaju bez presedana. Dok deo vlasti veruje da je Vučić nastavio politiku prethodnih demokratskih vlada, drugi deo ga percipira kao demontažera dosmanlijske diktature. Na drugoj strani, deo opozicije smatra da je gubitak majskih izbora 2012. godine označio početak kontrarevolucije i povratak u mračne devedesete, dok ostatak oporbe nije naseo na masovno presvlačenje dresova i ukazuje na promenu genetskog koda SNS-a, koji je pošto se dočepao vlasti oboleo od neizlečivog oblika žutice.
Peti oktobar nije moguće shvatiti bez povlačenja uzročno-posledične veze sa komplementarnim događajima. Počelo je 9. marta 1991. godine. Vatreno krštenje opozicionog pokreta, mesto rođenja Trg republike, izvod iz matične knjige rođenih potražiti u arhivama Udbe. Ta prerano upaljena iskra nasilno je ugašena, jer prosvećena manjina nije uspela da pobedi hipnotisanu većinu. Nije bilo zrelo, pa nam se desila Krajina, Srebrenica i Sarajevo.
Nastavilo se pet godina kasnije kada se činilo da su terazije prevagnule na drugu stranu. Ali, ako je broj onih u rovu bio dominantniji u odnosu na one sa druge strane barikade, soj onih na vrhu nije bio dostojan istorijskom izazovu. Propuštena je još jedna šansa i desili su nam se Kosovo, NATO agresija i političke likvidacije.
Tri godine kasnije, izmrcvareni, poniženi, razjareni bili smo doterani do zida. Ili on, ili mi. Iz ove perspektive se najbolje vidi 5. oktobar! Ne prospektivno, ne sa pozicije šestog! O petom oktobru se ne sme i ne može pričati bez podsećanja i vraćanja na četvrti. Jedino tako možemo doći do objektivnog zaključka. A on glasi: postpetooktobarska Srbija je rat zamenila mirom, nasilje dijalogom, a barut i suzavac peskom i cementom. Dve su nesporne revolucione tekovine: izbori bez krađe i miran prenos vlasti.
Mogli bismo diskutovati o reformi obrazovnog sistema, o ekonomskim promašajima, o posrnuloj privedi. Mogli bismo debatovati o korisnosti evrointegracija, o kosovskoj politici ili razarajućoj partokratiji. Mogli bismo kritikovati pljačkašku privatizaciju, korupciju pravosuđa ili izbegavanje suočavanja sa prošlošću. Obratite pažnju, ne na navedene teme, već na glagole u kondicionalu – diskutovati, debatovati i kritikovati. Da, mogli bismo sve to raditi ali…
Ni pre petog, a ni danas, nema diskusije, već nekontrolisane agresije. Ni pre petog, a ni danas, nema debate, već kulture monologa i jednoumlja. Ni pre petog, a ni danas, nema kritike, već ulizivačkog novinarstva i tabloidnog etiketiranja. Ono što je najstrašnije, ni pre petog, a ni danas, nema poštenih izbora. Bolno iskustvo nas uči da onda nema ni mirnog prenosa vlasti.
Zato sada nije pitanje da li nam treba novi Peti oktobar ili zašto nije bilo Šestog. Nema 5. oktobra bez 9. marta. Nema revolucije bez njenih mučenika. Nema kretanja unapred dok prosvećena manjina opet ne skupi snagu i pruži otpor hipnotisanoj većini. Onoliko koliko je njima stalo do privilegija, sinekura i ekstraprofita, nama mora biti još više do slobodne, moderne i pravedne Srbije. Onako kako su oni nekada prevazilazili međusobne razlike i nesuglasice da bi rušili nas, mi danas moramo stvoriti gvozdeni puk za razbijanje naprednjačkog začaranog kruga besmisla.
Put do slobode utaban je spomen pločama onih koji su pevali o njoj. Nema promena bez ljudi koji su spremni da se bace na bodljikave žice i omoguće izlaz iz logora budućim naraštajima. Mi danas živimo reprizu četvrtog. Sve je neverovatno slično. I pozornica i glumci i statisti. Nažalost publika ili spava ili honorarno aplaudira glavnom glumcu. Mi je moramo izvesti na scenu i dati joj u ruke naš scenario ili ćemo svi zajedno prisustvovati konačnom spuštanju zavese.
A peti oktobar mora biti ono što će i zauvek ostati – večita inspiracija slobodne Srbije!
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
