Peticija „Premijeru, nemojte da vičete na novinare, nismo vam mi ministri!“

(„ako nam je od novinarstva išta ostalo“- završ. parafraza)

Čini se da se namnožilo razloga, a poslednjih dana oni su se i „zgusnuli“ da kao profesionalci, u okrilju svog Udruženja i individualno, pokrenemo peticiju pod gornjim naslovom/sloganom i nakon, nada je, uspešnog i što masovnijeg potpisivanja, dostavimo je na adresu premijera Aleksandra Vučića, te po dostavljanju o tome obavestimo javnost, što ne znači da nećemo i tokom akcije potpisivanja o tome javno govoriti.

Tekst pisma/peticije:

Predsedniku Vlade SR Srbije

Aleksandru Vučiću

Nemanjina 11, 11000 Beograd

Peticija

PREMIJERU, NEMOJTE DA VIČETE NA NOVINARE, NISMO VAM  MI MINISTRI!

Poštovani  gospodine Vučiću,

I ranije smo bili, a poslednjih dana (druga polovina marta) posebno smo suočeni sa primerima u kojiima Vi, u inače veoma učestalim javnim nastupima, pred kamerama, na pojedina pitanja pojedinih novinara , očito po samo Vama poznatih kriterijumima ne odgovarate, već koristite priliku da povišenim glasom, često arogantno vičete na njih uz to im lepeći i imputirajući nekakve, opet samo Vama znane loše namere. Poslednji primer toga desio se u Obrenovcu, a povodom pitanja u vezi sa nedavnom tragičnom helikopterskom nesrećom.

Osim toga što smatramo da je ovakav način obraćanja bilo kome, a ne samo novinarima, nepristojan i nepriličan za funkciju na kojoj se nalazite koja podrazumeva pribranost, stišanost (u kakvu se, doista, i Vi ponekad uživite) i dostojanstvo, takav (pijačarski) diskurs, čini nam se pokazatelj je Vašeg zabrinjavajućeg odnosa prema našoj profesiji i, očito delu poslenika i medija koji je obavljaju.

Zato želimo da Vam najdobronamernije i najkraće ukažemo na nepovoljne efekte i reperkusije koje takav Vaš (a očito selektivan) stav prema novinarima može da proizvede.

1. Omlovažavajući stav prema pitanjima pojedinih novinara i prema njima samima, uz povišen i svađalački ton koji javno izriče funkcioner tako visokog ranga, neuobičajen je i neprijatan po sebi i kao odnos prema drugim ličnostima, a u ovom slučaju može da bude, a verujte i jeste, samo ilustracija nekod dubljeg animoznog i odioznog stava prema jednoj profesiji, pa i omalovažavajući prema javnosti čijoj dobroj informisanosti novinari treba da doprinose i u čemu Vi ne treba da ih sprečavate. Osim toga, budući da su često ta Vaša uzrujana i neprijata obraćanja prožeta i invektivama, opaskama i pojedinim ničim  obrazloženim „saznanjima“ čije poreklo takođe nije jasno, to nadalje može da zbuni javnost, a svakako povećava mogućnost da se te Vaše, kao usputne, opaske i informacije pretvore u tračeve i glasine ili povod da ostrašćeni tabloidi počnu da ih na svoj način razrađuju. Primer ovakve invektive bio je kada ste, govoreći o ogromnim otporima privatizaciji sportskih klubova koji su takvi da se čak ni Vi ne usuđujete da u to uđete, a valjda ni nekom svecu to ne bi pošlo za rukom – odjednom bez šireg obrazloženja, iznebuha, u preletu, pomenuli iste teškoće u vezi s vlasništvom Politike (a o čemi ste, koliko pamtimo, svojevremeno dosta znali i najavili da ćete to to rešiti, da biste kasnije javno odustali, jer državni suvlasnik hrani toliko i toliko ljudi, da biste ga u Krupnju ponovo napali kako kupuje jahte, a truje ljude)
2. Takav Vaš stav prema pitanjima novinara koja često doživljavate, ne kao teme od interesa za javnost, već kao neko smišljeno podmetanje Vama, pa ih unapred bagatelišete ili insinuirate da su „zaverenička“, kod najšire javnosti svakako izazivaju zabunu, a s obzirom na vašu funkciju i visoku popularnost svakako i uverenje da izgrđeni novinari i novinarstvo kao profesija i ne zaslužuju ništa drugo do omalovažavanje. A to svakako, složićete se, nije u interesu povećavanja medijskih sloboda ni doprinos javnosti kakvu zaslužuje jedno demokratsko društvo za kakvo se i Vi deklarišete. Takođe, to osnažuje i uverenje kod Vaših saradnika u Vladi i partiji i na drugim javnim funkcijama da javnosti nisu dužni pravovremene i istinite informacije, već da  „adekvatna zamena“ za ovu javnu obavezu i odgovornost može da bude – nipodašatavanje poslenika javne reči. Istinitost, ovakve opaske najbolje je dokazao Nebojša Čović  gostujući nedavno (mart) u Kažiprstu B92 kad je umesto da govori o zloupotrebama u sportu i privatizaciji klubova, zaokupio novinarku pitanjima i sopstvenim saznanjima o vlasništvu medija  čiji ona nije ni vlsnik, ni suvlasnik, već samo u njemu radi i to emisiju koja je po konceptu takva da se u njoj postavljaju pitanja.
3. Na kraju, zaista smo uvereni da ovakav odnos pema novinarima u krajnjem, može najviše da šteti upravo Vama s obzirom da je svakako u neskladu i sa funkcijom na kojoj ste, a daleko više sa slikom državnika i reformatora koju svakako negde makar u podsveti želite da stvorite o sebi pred nama i pred javnošću, konačno i pred svetom. Zbog toga i podsećanje u našem sloganu i na sličan odnos prema ministrima, direktorima javnih preduzeća … nije samo potreba da taj slogan bude efektniji, već više od toga, da ukažemo da pokušaji gaženja bilo čijeg dostojanstva, a još više nečije pristajanje na to ne govore dobro ni o jednoj ni o drugoj strani u tom procesu i samo derogiraju i ugled i dostojanstvo.

Jer, kakva može biti samostalnost, odlučnost i odgovornost poniženih.

S poštovanjem i s nadom da Vas neće razljutiti ovo iskreno i dobronamerno pismo!

Autor je novinar, član NUNS, 0122 (još nije logorski broj), inicijator i prvi (drugi, treći, kako već, ne mi smeta ako neko stane ispred) potpisnik