Petnički eksperiment

Ozbiljan svet neguje institucije stare mnogo vekova. Ipak, vredi istaći koliko nije bilo nimalo jednostavno izdržati test vremena u periodu burnih i nesrećnih zbivanja na ovim prostorima i u okruženju još nedovršene države koja ne uspeva da odredi svoje realne strateške prioritete.

Istraživačka stanica Petnica je najveći stvarni obrazovni eksperiment i najveća inovacija u domaćem obrazovanju u poslednjih stotinu godina. Na ponos ili na sramotu? Nikada se nijedan ogled u domaćem školstvu nije usudio da dovede u pitanje nedodirljive „stubove“ klasične škole – razred (gde se veruje da deca moraju biti istog uzrasta kako bi se nastava uopšte mogla izvoditi), nastavni program (gde se veruje da svi sadržaji rada moraju biti jasno unapred smišljeni i to negde daleko od same škole), udžbenik (gde se veruje da se kao izvor informacija mora koristiti samo dobro proveren tekst koji nije ni u kakvom konfliktu sa javno deklarisanim vrednostima ili ideologijom), nastavnika (gde se veruje da samo čvrst autoritet bitno starije osobe garantuje radnu i svakakvu drugu disciplinu i eliminiše svaku sumnju u istine koje se uče), pa i ocenu – jer se i dalje bezrezervno veruje da samo balansiranje nagradama i kaznama motiviše mlade da uče i da iznos tih nagradi ili kazni mora propisati odgovarajući državni organ bez obzira koliko oni koji to tamo rade bili uopšte kompetentni ili kvalifikovani za to.

Istraživačka stanica u Petnici je sva ova pitanja, kao i još neka veoma zanimljiva, direktno dovela u pitanje i zamenila ih potpuno drugačijim pristupima koji u domaćoj pedagoškoj teoriji čak nisu imali ni nazive. Pri tome, tokom ovih tridesetak godina „Petnički eksperiment“ je obuhvatio preko 40.000 učenika od kojih danas najmanje nekoliko hiljada profesionalnih naučnika, umetnika, inžinjera, lekara i ko zna kakvih drugih profesionalaca uspešno i kreativno kreira budućnost Srbije i sveta.

Petnica je danas najveći i najrazvijeniji centar ovakvog tipa (profesionalni rad sa mladima paralelno sa redovnim pohađanjem škole) u Evropi. Godinama u Petnicu dolaze direktori i nastavnici elitnih škola iz Rusije, Izraela, Slovenije, Nemačke, Kine, Danske, Italije da nauče poneki novi „trik“ ili se upoznaju sa tehnikama rada koje su ovde godinama pažljivo razvijane. Ipak, u Petnici se najređe mogu sresti nastavnici ili direktori domaćih škola. Ako je razlog tome što te naše škole već primenjuju sve najbolje stvari iz sveta, pa im ništa novo nije više potrebno, onda je to razlog da budemo radosni i ponosni.

Sasvim je normalno da svaka inovacija, dakle promena, nekome može da se sviđa, a drugima ne. U prirodi je inovacije da zahteva procenu efekata nakon nekog vremena. Ipak, u globalnom okruženju gde se znanja, ideje, stilovi i tehnologije menjaju filmskom brzinom, deluje nekako „retro“ da Petnica i dalje izaziva dileme i oprečne stavove i to najčešće među onima koji je nikada nisu neposredno upoznali ali kojima je posao i profesionalna odgovornost da znaju šta se dešava u njihovoj oblasti makar samo unutar granica zemlje gde rade i žive. Autora ovog teksta je prvo plašilo, zatim nerviralo, da bi ga danas zabavljalo kada redovno sreće pojedine vremešne činovnike državne administracije koji par decenija ponavljaju istu rečenicu: „Ne znam ja šta vi to tamo radite.“ Možda zvuči zlokobno, no uistinu je tužno. Kada sam bio mlađi i drčniji, usuđivao sam se da u zvanične izveštaje državnim organima unesem poneki pasus ispunjen čistim besmislicama, pa da se smejuljim očekujući da će to makar neko pročitati i ukazati na „grešku“. No, to se nikada nije desilo, pa sam odustao. Greh na moju dušu.

Stanica u Petnici nije ljubitelj pretencioznosti. Znamo da ima još mnogo stvari koje mogu da se rade bolje. Znamo da imamo slabosti. Znamo da je domaći odnos prema mladim talentima u najmanju ruku pogrešan, jer kopira estradu i svodi se na slavu, medalje, nagrade, slikanje i dizanje u nebo onih kojima je neophodno da još mnogo rade i uče i to ne samo da uče definicije i formule, već da nauče vrednosti rada, skromnosti, samokritičnosti, upornosti, tolerancije i komunikacije s drugima. No, talenti mogu biti „unosna rabota“, pa se ponekad čini kao da kod nas ima više stručnjaka za talente od stvarnih talenata ali i da mnogi izvikani mladi talenti okićeni svim mogućim odličjima nekako prebrzo nestanu. Nikako da se pojavi neka od tih uveliko najavljivanih Nobelovih nagrada ili otkrića koja nadmašuju Teslu… U našem je mentalitetu da tamo gde smo iole uspešni zahtevamo da budemo najuspešniji od svih, a ako tog apsolutnog vrha nema, onda smo nezadovoljni i gnevni na sve oko sebe. Smernost je temelj svih vrlina…

Istraživačka stanica Petnica je nastojala – više ili manje uspešno – da kod mladih neguje razum i objektivnost. Kritičnost više prema sebi nego prema drugima. Shvatanje koliko je važno stalno učiti i biti spreman da sopstvene ideje i verovanja zameniš nekim drugim, boljim i izazovnijim. Poštovanje činjenica i argumenata. Poštovanje drugih, makar i ne bili „elita“.

Za ovih 35 godina Petnica je uspela da ne bude poligon razmetanja, jeftine reklame, glaziranih bajki i fluktuacija dnevnih parola i lažnih snova. Da je tu popustila stalnim pritiscima, možda bi lakše rešila neke od svojih bolnih problema. Možda bi imala dovoljno novca i podrške da ispuni svoje kabinete i biblioteke sa većim brojem radoznale dece. No, ostaje staro metafizičko pitanje da li svaki istinski poduhvat ima svoju dušu, svoj specifični unutrašnji duh? Da se ne lažemo – Petnica je danas velika i ozbiljna institucija u modernom ambijentu i sa dobrim uslovima za rad, ali bi najveći deo ovih mladih ljudi koje u laboratorijama zatičemo nadugo posle ponoći ovde dolazio i kada bi morali spavati u šatoru i jesti sendviče od kuće. Zašto? Upravo zbog tog duha koga moramo prepoznati i pažljivo uneti u škole i fakultete da postane snažan magnet i akcelerator promena.

Autor je direktor Istraživačke stanice Petnica