Pikaso opozicija, kao razbijeni mozaik sklapan u obdaništu: Lični stav Aleksandra Dikića

Prosečan Srbin je uveren (ili su ga namerno uverili) i podmuklo se raduje kolapsu tuđe „duboke države“, ne obazirući se na to što njegova država nestaje i što je vremenom postala toliko plitka da se svela na feud. Dok dubinu drugih država čine institucije dugog trajanja, nezavisna regulatorna tela, civilne organizacije i društvo kao kompleksni organizam koji samo sebe pokreće i u pokretu popravlja, Srbija je dubinu pronašla u podzemlju – političkom, bezbednosnom, kriminalnom, crkvenom podzemlju koji dubinu mraka da bi sakrili svoje namere, nedela i privilegije. Nikako da shvatimo da nas vode ljudi kojima Srbija nije domovina, već imovina.

Ovo zatišje ili međufaza koja traje je ili uvod u hronično oboljenje koje se ne može izlečiti, već samo kontrolisati, ili šansa za naglo ozdravljenje koje može doći shvatanjem ozbiljnosti situacije, prihvatanjem komplikovane terapije ili operativnim odstranjivanjem tumora. Bilo kako bilo, period rehabilitacije biće nepredvidiv i meriće se godinama.

Naši „izabrani lekari“ dogovorili su se da najzad pobede, sastavili su spisak lepih želja i kreću u pobedničku kampanju. Za tu pobedu za sada nemaju ni sredstva, ni ideju, ni plan, ali posle deceniju višestrukih uzastopnih poraza shvatili su da puzla koja nedostaje, odgovor na nerešiv rebus jeste magična reč koja sama od sebe donosi rešenje – dogovor.

Fun fact-da je sve do govora i dogovora opozicioni lideri bi već odavno uspeli u svojim namerama, a ova agonija ne bi trajala ovoliko dugo.

Dogovornici (ionako su dobacili samo do-govornice, nikako na njoj) su izašli bez jasno formulisane alternative i bez jasne mape puta do pobede i promena. Ma koliko pokušavali da potpisani sporazum prikažu kao recept za uspeh i temelj budućeg jedinstva, ono što prvo upada u oči nije njegov sadržaj, već niz potpisnika ispod sadržaja. Kada se iščitava taj niz, oseća se prisutnost ne poželjnih kroz njihovu upadljivu odsutnost. Ne samo da nema samozvane državotvorne opozicije, već nema ni Narodne stranke, osnivača nekadašnje samozvane ujedinjene opozicije. I državotvornost desnih, kao i ujedinjenost levih sa pravom nosi sa sobom navodnike, jer su svi toliko puta izneverili identifikacione elemente svojih naziva da će ih na kraju pratiti samo navodnici i niko više. Niti su državotvorni, niti su ujedinjeni, već samo samozvani.

I dokument i niz potpisa možda ne postavljaju potpunu dijagnozu, ne preporučuju adekvatnu terapiju, ali definitivno daju tačnu prognozu – ovo je dogovor o porazu!

Ne radi se o porazu potpisanih, već o porazu šetača, demonstranata, građana i u konačnici celokupne zajednice koja je odlučila da se rasformira kao društvo i samoukine kao država.

Zašto? Zašto je ovaj potez skretanje u slepu ulicu? Zašto je Vučićeva pobeda zagarantovana?

Zbog paradoksa koji je samo u Srbiji patentiran kao politička disciplina. Umesto da je vlast ta koja troši svoj kapital legitimiteta zbog donošenja teških, ponekad sudbonosnih odluka, ovde opozicija insistira na ekskluzivnosti. Vučić jeste za EU, ali uslovno, Vučić jeste za rešenje kosovskog pitanja, ali uslovno, Vučić jeste na strani Ukrajine, ali uslovno, Vučić može da bude za šta god poželite, ali uslovno.

A šta je uslov? Put ka EU je takav da zadovoljava i one koji veruju u briselsku bajku i one koji žele da se tim putem ide šlajfovanjem ili u rikverc. Pregovori oko statusa Kosova umiruju one koji ne žele konflikt sa Zapadom, ali uslovne crvene linije ne odbijaju one koji se plaše formalnog priznanja nezavisnosti. Rat u Ukrajini formalno je svrstao Srbiju uz Zapad, ali neuvođenje sankcija Rusiji je podvig nosioca ordena Aleksandra Nevskog. Inkluzija, povezivanje, sabiranje, još kada tom veznom tkivu dodate i ključni politički katalizator – novac i privilegije, dobitna kombinacija vas kruniše u neprikosnovenog Vođu.

Na suprotnoj strani – Pikaso opozicija. Kao razbijeni mozaik sklapan u obdaništu. Ni potrebne forme, ni jasnog lika, zbrkano, nadrealno. Jednima je pravac Evropa, drugima je smer Gračanica, treći zagledani u Istok ko u sunce, četvrti su novi pa neće sa starim, peti su zeleni, šesti su još zeleniji…

A na bini sada više govornika i dogovornika, nego pobunjenih građana. I to na onoj bini ispred koje je nekada bilo šestocifreni broj demonstranata koji su želeli samo jedno – promenu! Promenu bez izbora, promenu uz pomoć izbora, promenu posle izbora, samo promenu. A nude im se izbori koji ništa promeniti neće.

Dogovorna opozicija dobila je lažnu samouverenost posle omasovljenja protesta, ubedili su sebe da će vremenom ako oni stanu iza šetača, da će šetači do zbora stati iza njih. Da bi proverili te svoje pretpostavke mogli su da urade pokazni test – da početkom famoznog septembra, kada su protesti bili na izdisaju, pozovu svoje funkcionere, aktiviste, simpatizere da povećaju brojnost prisutnih, popnu se na binu i od tehničkih organizatora protesta postanu njegovi predvodioci. Samo i samo posle takvog atestiranja i licenciranja mogli bi da računaju na konverziju narodnog nezadovoljstva u glasačke listiće.

Ovako, deo šetača osetiće se izneverenim jer nisu šetali za nečije procente, već za promene, deo će glasati za stranke koje su van spiska potpisnika, a deo će glasati za neku od partija vlasti. Koliko će ostati dogovornicima zavisiće od njihove složnosti, motivacionih sposobnosti i poruka koje moraju biti precizne, jasne i aktuelne.

Za sada, kako stvari stoje, bez ispunjenih zahteva, bez promene izbornih uslova, bez tehničke koordinacije sa „desničarima“, opozicija se sa građanima, sa sobom i sa režimom dogovorila o novom porazu.

Autor je lekar, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.