Piksi i suze

Opština Palilula pokrenula je inicijativu da stadion ponese njegovo ime i to je, kako je i sam Piksi rekao, velika čast za čoveka koji i dalje slovi za najvećeg fudbalskog talenta juga Srbije.

Nije te dobro poznate floskule „velika čast“, „dirnut sam“ i „puno mi znači“ sadašnji selektor izgovarao tek radi reda. Realno, bolje bi bilo da je stadion u potpunosti rekonstruisan i funkcionalan.

Da je Radnički zaista uspešan klub, pa da je „Čair“ pravi hram fudbala.

Onda je i čast i ponos da se stadion zove po Piksiju. Ali bez obzira na sve to, iako i sam zna kakvo je stanje i stadiona i srpskog fudbala, ova legenda je iskreno bila pogođena idejom i predlogom.

Delovalo je kao da ga je taj povratak kući, u njegov Niš, makar na jedan dan, duboko dirnuo.

Nije mogao da sakrije suze ni kada je čuo predlog o promeni imena niškog stadiona, a ni kasnije kada su navirala sećanja na dane kada je počinjao fudbalsku karijeru u najvećem gradu juga Srbije.

– To parče zemlje meni puno znači – rekao je Piksi misleći na stadion, a onda se setio kako je od svoje kuće iz obližnjeg naselja Pasi Poljana do Čaira išao pešaka na treninge i kako mu to nije teško padalo. Naprotiv.

I nije to bila samo ispovest o fudbalu, kao što nije bio ni samo sportski trenutak. To je bio momenat otkinut iz savremenog sveta u kojem je sve instant i tri u jedan.

Brzo i bez razumevanja za druge. Momenat posvećen meraklijama, ali ne navijačkoj grupi Radničkog, nego tom izvornom nazivu i epitetu za Nišlije.

Čak i na snimku odiše i seća na to vreme kada su gradom hodali baš takvi ljudi – meraklije. Vispreni, šaljivdžije, domaćini, vredni, šmekeri, dobrodušni, emotivci, veseljaci, takmičari i taktičari i iznad svega, drugari i prijatelji.

Svima i svakome.

Sve ih je manje danas.

Oni pravi, zbog boje krštenice, jedan po jedan odlaze, a oni mlađi su se utopili u pomenut savremen svet. Utopili su se u vrtlog svakodnevice sa svima onima koji su iz raznih krajeva došli, započeli novi život u gradu koji ih je dočekao raširenih ruku.

I uvek se u ovaj grad dolazilo odnekud, ali poslednjih decenija oni koji su došli sa sobom su doneli i sačuvali nešto svoje, međutim utisak je da su malo prihvatili od onoga što su zatekli. Baš suprotno, kao da uporno žele da menjaju postojeće stanje stvari, a sve pod parolom modernizacije, prosperiteta i razvoja grada. Kao da Niš nije bio grad i pre njih.

Mnogima Niš postane mali, pa im bude samo usputna stanica na putu za Beograd ili dalje u svet. Samo prođu kroz njega gladni uspeha, para i boljih radnih mesta u svetu u kojem je mnogima to postalo glavno i jedino merilo kvaliteta života.

Sve je manje meraklija, pa bi dobro bilo da Piksi češće svrati i podseti na korene. Da podseti da je Niš oduvek bio grad. On je prošao ceo svet, godinama živeo u Japanu, pa u Parizu, ali južnjačku dušu očigledno ne menjaju ni suši, ni Ajfelova kula.

Taj i takav čovek, koji je sada i selektor jedne reprezentacije, kojeg zbog fudbalskog umeća poštuju milioni, koji je u Japanu na nivou božanstva, u Nišu, na Paliluli pustio je suzu kada je sa grbom Radničkog naišla i prošlost. Niti mu je bilo glupo, niti ga je bio stid, blam ili krindž, kako kažu mlađe generacije, da tu pred kamerama pokaže emocije.

To mogu samo Ljudi i prave Nišlije. To je Piksi. I hvala mu što je naš.

Autor je novinar iz Niša