Piksi, majstore, ti ipak nisi Bog

Bio sam više puta i službeno i privatno u roditeljskoj kući na brdu Pasi poljana kraj Niša.

Snimao sam reportažu u njegovom domu u Marselju kada je iz Zvezde otišao u Olimpik.

Konačno, kao urednik Sportske redakcije RTS 2001. godine organizovao sam direktan prenos i komentarisao njegov igrački oproštaj na utakmici Radnički-Vardar u Nišu.

Napravio sam i video-kasetu o njegovoj karijeri pod nazivom: „Kralj Piksilenda“.

Čitav stadion je u Nišu pevao: Piksi, Piksi majstore, s tobom nam je najbolje.“

Sve ovo pišem zato što nikako ne mogu da razumem motiv Dragana Stojkovića da se iz Kine, gde je imao višemilionski ugovor, vrati u Srbiju, u kojoj je vlast provalila dno dna, tako da društvo slobodnim padom leti u bezdan.

Još više je nejasan njegov ulazak u kriminalnu jazbinu zvanu FSS sa Slavišom Kokezom na čelu.

Jer ta sportska organizacija, kao i Ministarstvo sporta kao i svi fudbalski klubovi i svi sportski savezi do Olimpijskog komiteta, privatizovani su i nemaju nikakvu autonomiju iako je po definiciji sport ne vladin i ne politički sektor života.

To je učinjeno tako što je Aleksandar Vučić uzurpirao svu vlast, državni budžet pretvorio u svoju privatnu kasu i sva finansiranja zavise od njegove volje.

Zbog toga će i pored svih skandala, Slaviša Kokeza i dalje biti na čelu Fudbalskog saveza dok Vučić ne pronađe nekog odanog koji će nastaviti tamo gde je njegov kum stao.

A privatizovao je Savez do te mere da ga je pretvorio u agenciju za međunarodne transfere fudbalera.

Dokaz: smenio selektora Muslina samo zato što nije hteo da ispuni njegov zahtev da na Svetsko prvenstvo povede omladinca Crvene zvezde, ne bi li mu porasla cena prilikom prodaje.

Dragan Stojković nije svestan da je on u ovom trenutku bio više potreban Vučiću, Kokezi i njihovom, Savezu nego oni njemu.

Njegova prva izjava „Ništa me neće sprečiti da stvorim uspešnu Srbiju“ pokazuje da i pored višedecenijske fudbalske karijere nije naučio osnovni fudbalski zakon zvani sveto trojstvo.

Nema naime velikog uspeha ako nisu sva tri člana tog nepisanog zakona na istom visokom nivou. Prvi član je predsednik, drugi trener, a tek treći igrači.

Čak i ako računa na Vučića kao predsednika fudbala, što on faktički i jeste, nema uspešne Srbije. Jer šta god da je radio za devet godina vlasti bio je kriminal i zločin protiv naroda i države.

Ako pod uspešnom Srbijom Stojković smatra plasman na Svetsko prvenstvo, to su već uradili Radomir Antić i Slavoljub Muslin pa ih ni to nije spasilo od smene.

Zato, Dragane Stojkoviću, moraš znati da ovo što nam se događa u Srbiji jeste sve drugo samo život nije.

Sve je zapravo negacija života. Tvoja izjava da svi moraju ginuti za Srbiju zapravo znači ginuti za režim.

Jer Srbija više nema državu već samo vlast oličenu u jednom čoveku, tvom poslodavcu Vučiću.

Ono što se u celom svetu vodi kao nasilje, kriminal, korupcija i krađa svake vrste, u Srbiji je redovno stanje stvari.

Tvoj poslodavac nije predsednik države nego privatnik nesposoban za uzajamnu komunikaciju i razumevanje ni sa kim u Srbiji osim sa svojim kriminalnim srpskim svetom.

Nikada u političkoj istoriji čovečanstva kriminalci ni u jednoj državi nisu rešili problem kriminala pa neće ni naši.

Pusti više te vučićevske gromopucateljne izlive patriotizma u stilu svi moraju da ginu za Srbiju. Nema rada niti uspeha u bilo čemu dok veleizdajnik države vlada.

Možeš ti, Piksi, Piksi majstore, i dalje biti kralj fudbala i Piksilenda, ali ipak nisi Bog. Samo pobuna Srbiju spasava.

Autor je novinar