Pink most i džez

Još manje razumevanja za kulturu mogu da imaju ti isti koji plaćaju da se vesele uz Viki, Biki, Siki i kompaniju. Ili ovi što su izvršiteljima dozvolili da u pozorištu, na „premijerama zatvorenog tipa“, pokazuju svoj umetnički raskoš.

Naravno da će njima smetati džez muzej u Tvrđavi. Naravno da će se truditi na sve „legalne“ načine da ga što pre otuda sklone. Bilo je neko drugo vreme, a i druga vlast, kada je na mestu džez muzeja bila kafana. Sa klavijaturom i već pomenutim repertoarom. Sećamo se koliko je bilo neprijatno tada na ulasku u Tvrđavu. Kako su mnogi umetnici negodovali kada dođu na „Nišvil“, a sećamo se i kako je sve to u svom stilu, jednog toplog leta, isprozivao Sergej Trifunović.

Ništa bolje nije moglo da se desi gradu i festivalu nego da kafanu zameni muzej. Pride je taj prostor postao i svojevrsni koncertni deo Tvrđave gde se katkad održavaju i manje svirke.

To je inače objekat nekadašnjeg hamama. Vekovi su učinili svoje, pa je neko u periodu razvoja ljudskog društva, suprotno logici „razvijao“ i taj istorijski lokalitet. Unutra od hamama nije ostalo ni „h“, ali sada jeste lep prostor za izložbenu džez postavku. Malo tesan, ali lep.

Možda se ne uklapa u koncept vraćanja starih zanata i autentičnosti niškoj Tvrđavi, ali sam „Nišvil“ stekao je status neotuđivog dela Tvrđave. Festival već godinama prenosi slavu ovog lokaliteta širom sveta. A to je valjda i ideja vraćanja pomenute autentičnosti.

Tvrđava, džez i „Nišvil“ postali su sinonimi, te je zato i džez muzeju tamo mesto.

Gradske vlasti koje su, izgleda, konačno rešile da brinu o kulturi, bolje da razmišljaju u pravcu kako od Niša da naprave pravi džez grad, jer u modernom svetu to zaista može i da se „proda“. Niš je poznat kao grad paradoksa, a jedan od njih je taj da imamo jedan od 10 najboljih džez festivala u Evropi (po „Gardijanu“), ali ne i čestiti džez klub.

Sada strepimo da ostanemo i bez muzeja, pa kad neko poseti Niš u danima kada se ne održava festival, i kada pita za džez i „Nišvil“, možemo da mu pokažemo livadu na kojoj se festival u avgustu organizuje, jer ništa drugo nećemo imati. Na ovom koji pita je da nam veruje da smo zaista grad sa džez festivalom.

Zato bi Grad trebalo da se više okrene promociji džeza, festivala i stila života koju ovaj muzički žanr nosi još od NJu Orleansa i prvih taktova. Dosta nam je prošlosti i Osmanlija. Na njih će Tvrđava uvek da nas seća. I nas i naše potomke, a imamo i Ćele-kulu, zar ne?

Hajde da malo poslušamo Gilespija i budemo, za promenu, na sunčanoj strani ulice.

Autor je novinar iz Niša