PISA naša nasušna ili bolje bi bilo da ništa nismo radili

Inače, prvo PISA testiranje naših učenika bilo je 2003. godine, a ovo je šesto. Izveštaj je veoma dobar, detaljan i daje dosta značajnih podataka za sve aktere našeg prosvetnog sistema, kao i za one koji donose odluke vezano za strategiju razvoja obrazovanja i vaspitanja u Srbiji.

Posebno je zanimljivo da se ovakav izveštaj pravi svaki put posle testiranja i da je npr. on posle prvog testiranja (2003. godine) urađen, predstavljen javnosti i dostavljen školama koje su učestvovale u testiranju, u decembru 2004. godine da bi, između ostalog, svaka škola imala uvid u svoje rezultate.

Posle toga škole više nisu dobijale svoje rezultate punih 20 godina, sve do juna ove godine. To je sada prilika da detaljno analiziramo izveštaj i sa stanovišta sistema kao celine, a i iz perspektive samih škola i njihovih rezultata.

Naime, jedan od ciljeva ovog izveštaja jeste da „podstakne konstruktivnu debatu o unapređenju obrazovnih politika“ (izveštaj za Republiku Srbiju, str. 11), pa u tom smislu zanimljivo je uporediti rezultate Srbije, tj. naših škola iz 2003. i 2022. da bismo videli šta smo uradili za ovih 20 godina neprekidnih „reformi“, „promena“ i „unapređenja kvaliteta obrazovanja i vaspitanja u Srbiji“.

Daleke 2003. godine testirani su učenici iz 41 zemlje, a naš tim je činio reprezentativni uzorak od 4.400 učenika iz 151 srednje škole.

Na testiranju 2022. učestvovali su učenici iz 81 zemlje, a naš tim je imao 6.413 učenika iz 183 srednje škole u Srbiji. Zanimljivo je uporediti rezultate iz 2003. i ove 2022. u tri glavne ispitivane oblasti: matematika, čitanje i prirodne nauke.

Srbija je 2003. iz matematike imala prosek od 437 poena, a 2022. ima 440 poena, a iz čitanja 436 pre 20 godina, a sada 440. Što se tiče nauke, pre 20 godina imali smo 436, a sada 447 poena.

Inače, prosek zemalja koje su učestvovale u testiranju 2003. je bio 500 poena, a sada je 472 za matematiku, 475 za čitanje i 485 za nauku.

Na strani 18 našeg izveštaja se kaže da su „rezultati učenika u Srbiji relativno stabilni u poslednjih 10 godina“, a u stvari možemo reći da Srbija 20 godina stoji u mestu.

To što imamo iz matematike i čitanja povećanje za četiri, a iz nauka za 11 poena, znači da to nije značajno povećanje i da su ta postignuća praktično ista.

Zašto naš prosvetni sistem, uprkos svemu stoji u mestu, traži ozbiljnu analizu i sigurno je da ima više uzroka takvog stanja. Najverovatnije, da je sve što je u prethodnih 20 godina rađeno, pre svega u osnovnim školama, ali i u srednjim stručnim je bilo potpuno pogrešno.

Generalno treba preispitati uvođenje tzv. „standardizacije“ u osnovne i srednje škole u Srbiji, koje je samo nametnulo nastavnicima dodatne administrativne obaveze, a vidi se da nije doprinelo kvalitetu nastave.

Danas smo svedoci da se sindikati i nastavnici bore za smanjenje administracije i bave se perifernim stvarima, tj. time da li neka birokratska obaveza može biti u štampanom ili elektronskom obliku i slično, ali se ne pominje ukidanje glavnog uzroka tog administrativno – birokratskog okova u našim školama, a to je tzv. „standardizacija“ i „merenje kvaliteta rada škola“, koje je glavna „novina“ ZOSOV-a iz 2009. godine.

Takođe, promena od orijentacije na znanje, koju smo imali ka tzv. „orijentaciji na ishode“ koja se forsira već desetak godina je takođe potpuno pogrešna i ona je igra obrazovne birokratije sa školama i nastavnicima koja nas drži u mestu i jasno je da ne daje nikakve rezultate.

Obrazovna birokratija će reći da su „standardizacija i merenje kvaliteta rada škola“ i sve što uz to ide (spoljašnje vrednovanje, samoevaluacije, pojačana testiranja učenika) kao i orijentacija na ishode, a ne na znanje, odlični, ali da naši nastavnici to ne znaju da primene.

Međutim, istina je potpuno drugačija, nastavnici su najbolji deo našeg sistema, a inače zemlje koje imaju najbolje rezultate na PISA testiranju nemaju standardizaciju i orijentaciju na ishode. Istini za volju i neku utehu, dok su rezultati Srbije „stabilni“ primećujemo da je prosek testiranih zemalja ove 2022. manji od proseka iz 2003. za 15 do 28 poena, što se smatra primetnom razlikom i time treba da se bave organizatori PISA testiranja na svetskom nivou.

Takođe jedan od uzroka našeg tapkanja u mestu može biti to što su prethodnih godina iz srednjih stručnih škola proterani tzv. opšteobrazovni predmeti, opet uz izgovor da oni nisu potrebni u tim školama i da će bez njih sistem biti kvalitetniji.

Bez obzira što PISA testiranje proverava praktična znanja koja su učenici poneli iz osnovnih škola, ipak je većina testiranih učenika pri kraju prvog ili drugog razreda srednje škole.

Naš tim čini približno oko 23% gimnazijalaca, a ostalo su učenici iz srednjih stručnih škola i to odražava strukturu naših srednjih škola. Samim tim dobar deo učenika koji su bili deo našeg tima je sigurno bio oslabljen i zbog ovog faktora.

Neću posebno analizirati ulaganja u tzv. „ljudski kapital“, tj. nastavnike za ovih 20 godina i šta se desilo i dešava sa tom profesijom, jer je to opštepoznato i mislim da je njihov entuzijazam jedan od uzroka zašto su rezultati „stabilni“ uprkos strahovitom opterećenju učenika osnovnih i srednjih škola i sve većoj njihovoj demotivisanosti za učenje i sticanje znanja i veština.

Taj deo našeg obrazovno-vaspitnog sistema treba posebno i detaljno analizirati.

Posebnu pažnju u analizi PISA istraživanja zaslužuju gimnazije. Naime, naše gimnazije su 2003. iz matematike imale 501 poen u proseku, a sada imaju 513, iz čitanja pre 20 godina imale su 470, a sada imaju 513, a iz nauka imale su 494, a sada imaju 519 poena.

Ono što se na prvi pogled primećuje je napredak iz matematike za 12 poena (primetna razlika), iz čitanja napredak je 46 poena (ovo je značajna razlika) i iz nauka napredak od 25 poena (što je takođe primetna razlika). Daleke 2003. naše gimnazije su bile u odnosu na OECD prosek sa matematikom na proseku, sa čitanjem su bile -30, a sa naukom -6.

Danas, tj. posle PISA testiranja 2022. naše gimnazije su iz matematike +41, iz čitanja +37, a iz nauka +34 u odnosu na sadašnji OECD prosek, što se smatra značajnom razlikom i jasno je da su naše gimnazije najviše napredovale i pokazalo se, što se moglo i očekivati kao najbolji deo našeg tima.

Zašto su naše gimnazije pokazale veliki napredak u odnosu na svoje rezultate iz 2003. i u odnosu na sadašnji OECD prosek je pitanje koje zaslužuje posebnu pažnju.

Ono što se na prvi pogled može uočiti jeste da su naše gimnazije za ovih 20 godina najmanje menjane i „reformisane“ i to se pokazalo dobro. Nekad je bolje ne raditi ništa, nego raditi pogrešno, samo da bi se nešto radilo.

Doduše, „reforma gimnazija“, sa uvođenjem dva nova izborna predmeta i tzv. „projektna nastava“ se primenjuju od 2019. godine i izgleda da to nije imalo negativan efekat na PISA-i 2022.

S obzirom na opterećenje učenika gimnazije (svaki dan u proseku 6,6 časova obaveznih i izbornih predmeta) i znatno smanjen fond časova iz pojedinih predmeta, i sve jasnije znake njihove demotivacije za učenje pitanje je šta će biti na sledećim PISA testiranjima, ako se ne reši status tih novih predmeta.

Sama ideja projektne nastave, tj. potreba da učenici stiču znanja na različite načine je dobra, ali je način kako je to urađeno potpuno pogrešan i dovodi do toga da sama ta ideja proizvodi kontraefekte po kvalitet gimnazijskog obrazovanja.

Na samom kraju ove analize, pošto se u izveštaju kaže da nam učestvovanje u ovakvim međunarodnim testiranjima „…otvara mogućnost da učimo na primerima zemalja koje su uspele da ostvare dobre rezultate…“ (str. 10), možda bi trebalo da ukažemo da i u našem sistemu ima škola koje imaju vrhunske rezultate na ovom testiranju, koji su daleko iznad proseka naše zemlje i proseka OECD-a.

Možda treba, pre nego što se obratimo drugim zemljama da se zapitamo zašto neke škole u Srbiji, uprkos svemu imaju odlične rezultate na ovom testiranju.

U tom smislu uočavamo da su učenici Gimnazije u Čačku (i osnovnih škola iz kojih su došli u našu školu) 2003. iz matematike imali 537, a sada 542 poena, iz čitanja pre 20 godina 502, a sada 558, a iz nauka 2003. 546, a sada, posle 20 godina 556 poena.

Gimnazija u Čačku je 2003. u odnosu na prosek Srbije iz matematike bila +100, a sada je +102 (sve preko 60 poena je veoma značajna razlika), u odnosu na čitanje, te 2003. bili smo +36, a sada smo +118, a što se tiče nauka, pre 20 godina bili smo +110, a sada smo +109.

U odnosu na prosek srpskih gimnazija, koje su inače dosta napredovale za ovih 20 godina, iz matematike smo 2003. bili +36, a sada smo +29, iz čitanja smo bili +32, a sada smo +45, a iz nauka smo bili +52, a sada smo +37.

Nije sasvim metodološki opravdano upoređenje, ali rezultati učenika Gimnazije u Čačku su u sve tri oblasti u rangu najbolje plasiranih zemalja na ovom testiranju, a učestvovala je 81 zemlja, tj. isto toliko obrazovno – vaspitnih sistema.

Ako treba tražiti razloge zašto je neka škola bolja od ostalih, u situaciji kada svi radimo po istim programima, u sličnim materijalno – tehničkim uslovima i kada svi u gimnazijama uglavnom dobijamo najbolje učenike iz naših osnovnih škola, jedini odgovor je da je razlika u nastavnicima i organizaciji rada škola, a to je ljudski kapital kao ono najvrednije što imamo.

Možda treba da razmislimo da revidiramo Strategiju razvoja obrazovanja i vaspitanja u Srbiji do 2030. godine (Službeni glasnik R.S, br. 63/21) i da pozovemo nastavnike, učenike i njihove roditelje da dostignu sopstvene ciljeve, a ne „ishode“ koje im neko drugi postavlja.

To bi doprinelo da se osete kao subjekt, a ne objekt sistema i da konačno postavimo kao cilj naciju koja je duhovno i materijalno bogata i znanje kao osnov toga.

Moramo vratiti nadu da se to može postići, veru da mi to sami možemo, čak i sa ovakvim ulaganjima u obrazovanje, jer će nas voditi ljubav prema znanju i svojoj domovini.

To je patriotizam koji nam je danas potreban više nego ikad, a ne preslikavanje „inovacija“ i modela koje su drugi, najbolji obrazovno – vaspitni sistemi, odavno napustili.

Autor je profesor filozofije, direktor Gimnazije u Čačku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.