Foto: R.Z./ATAImagesČak je i kukavica iz mog oronulog mermernog sata odustala od brojanja pesama koje su unazad godinama sročene baš ,,njemu“ (prim. prev. AV). Sve one bi mogle da se stave u jednu flašu od murano stakla i bespovratno puste niz Dunav.
Fraza ,,pišem ti pesmu“ u našim društvenim uslovima dobija na svom punom značenju. Ona se odnosi na čin koji je u zoni nečega utopijskog. Ako nekome pišeš pesmu to je stvarno, ali nije baš i moguće. Ako se baš ,,njemu“ kao reinkarnatoru svega politički trulog obraćaš, ne postoji mogućnost da ćeš time proizvesti povoljne društvene efekte.
Jedino što je sigurno je asimetrija koja vlada između njegovih političkih odluka i odgovornosti za iste. Tako je barem bilo dok društveni antagonizam u jeku novosadskih protesta nije aktiviran.
Ono što nekada nije bilo moguće sada postaje moguće, najpre zahvaljujući studentima. Ako je već ta granica mogućeg u pomeranju, onda neka je moguće i da je ova moja orvelovska mantra od pre desetak godina iskreno posvećenja studentskoj borbi:
Udišemo snagu,
izdišemo pepeo,
pometnja u glavi,
promena se nazire.
Na ostrvu puževa,
bezvlašće vlada,
zbog pobune duha,
kontinuitet će da strada.
U bujici sukoba,
talasi poruku nose,
na pesak zaborava,
on je trajno zapljusnut.
U ovom slučaju puževi simbolizuju političke beskičmenjake, koji uređuju svoje rajsko ostrvo kroz izolaciju od evropskih demokratskih tekovina. Nego da pređem sa političke prakse na teoriju.
Iz ugla radikalno demokratske teorije koja godinama dominira zapadnoevropskim univerzitetima, u društvu postoji jedan deo koji je bez udela. Ne misli se tu na udeo u vlasti, nego na udeo u uživanju političkih prava. Ako je nekome dodeljen status političkog nuliteta, jedini vid angažmana koji mu preostaje jeste aktiviranje društvenog antagonizma.
Dakle, subjekt deluje pod velom političkog imperativa onako kako bi delovao kao da uživa sva prava. Tako isto naši studenti deluju u okolnostima puke represije kada im se lepe braon trake po ustima u Dunavskom parku od strane oklopnjaka
Ta bahata okupacija nad mehanizmom državnog nasilja od strane vladajuće klike testira granice izdržljivosti samog autokratskog poretka. Pri tome zaboravljaju da deo koji nema udeo nema šta da izgubi. Ako je jedan većinski deo društva lišen udela nad sopstvenim postojanjem onda mu jedino ulica preostaje.
Neka borba traje!
Autor je doktorand političke filozofije u Dujzburgu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
