Pismo vrhovnom komandantu (1)

Naime, u dosadašnjim obraćanjima svim ustavno zakonodavnim, pravosudnim i izvršnim organima vlasti države Srbije ukazivano je na probleme koji su jednostrano rešavani i po kojima su jednostrano donošene odluke, a čitav proces je kulminirao prisilom naoružane narodno vojne policije pod komandom javnog izvršitelja Vesne Marković iz Novog Beograda, da se pukovnik i njegova porodica nađu na ulici, iako je predmetnu stvar pukovnik branio golim životom a da pri tome niko od prisutnih nije obraćao pažnju na gubljenje ljudskog života već je morala biti realizovana naredba ministra unutrašnjih poslova: „Ne vraćajte se bez izvršenog zadatka, i po cenu ljudskih žrtava“. Na osnovu montiranog, doživljenog i preživljenog pukovnik ovde potpisnik javno postavlja drugu Vrhovnom komandantu 20 otvorenih pitanja čiji odgovori će rešiti i svu odgovornost, nadležnost, preduzimanje mera u skladu sa zakonom, neovlašćeno postupanje, diskriminaciju i obmanjivanje pravosudnih i drugih organa države Srbije na račun i za račun predstavnika vlasti a na štetu pukovnika ovde potpisnika i članova njegove porodice. Predmetno mi dopušta Ustav države Srbije koji je na snazi, važeći zakoni i međunarodno ratifikovane konvencije u vezi sa ljudskim pravima, a koja su u predmetima pukovnika ovde potpisnika ugrožena i u potpunosti zanemarena, na šta niko nema pravo.

Kako je moguće da ministar vojni uzme iz vojno stambenog fonda sumu od 220.000 evra, pošalje lice kome je rešio da pokloni stan, da na gradilištima grada Beograda izabere predmetni stan i da isti bude kupljen i poklonjen od strane ministra (stan u ulici Jove Ilića broj 19 – petosoban), a da ista ta suma novca bude prepreka da se u zakonu predviđenom roku pukovniku ovde potpisniku dodeljeni stan učini useljivim 90 dana nakon dodele, a da se nakon toga izvrše predviđena ugovaranja i realizacija rešenja o dodeljenom pripadajućem stanu.

Zašto nadležni organi u predmetu dodeljenog stana kriju i obmanjuju javnost činjenicama da je navedeno lice bilo u prioritetu kod ministra za rešavanje stambenog pitanja, a posebno zašto kriju činjenicu da je isključivi razlog nerealizacije rešenja o pukovnikovom dodeljenom stanu u zakonom zagarantovanom roku nedostatak novčanih sredstava o useljivosti stana, jer je nadležni organ Ministarstva vojnog bio dužan i zakonski obligaciono obavezan da dodeljeni stan 14.10.2005. učini useljivim najkasnije 14.01.2006. godine, pa ako se u roku od 30 dana ne realizuju ugovorne obaveze poništaj rešenja trebao je i morao uslediti 14.02.2006. godine.

Po kom osnovu i primenom kojih zakonsko pravilskih odredbi rok useljivosti prolongira u nedogled, a u međuvremenu se menjaju uslovi učešća ličnim sredstvima, koji važe i za pukovnika čije rešenje nije realizovano, ali se na taj detalj povoljnijeg rešavanja uslova učešća ličnim sredstvima niko ne osvrće jer isto za pukovnika ne važi čime se direktno krši član 21 Ustava prave razlike i nejednako se postupa u istim okolnostima.

Sa kojim pravom i kojom pravnom argumentacijom nadležni organ Ministarstva vojnog opravdava pravo ministra vojnog da dana 27.07.2005. godine kupi, pokloni i dodeli nepripadajući trosoban službeni stan licu sa stažom u vojsci od 2003. godine i za poklon stan utroši 90.000 evra pukovnikovih sredstava iz vojno stambenog fonda, a da pri tome zanemari pravo i daleko povoljnije uslove pripadnosti predmetnog stana pukovniku ovde potpisniku. Ko je i po kom osnovu dana 27.07.2005. godine prihvatio, doneo i potpisao Ustavu i zakonu nepojmljiva akta broj 474-3,4,5, jer nema propisa ni zakona koji bi takvu stvar mogao opravdati da nije nečije moćne ruke i više sile koja je predmetno isključivo naredila. Posebno je upitno kako je moguće da se zvanično pukovniku kao žaliocu odgovori da predmetno rešenje o poklonjenom stanu nije realizovano, a da upravni sud svojom presudom 6U10436/10 od 19.08.2010. godine na strani 1 i 2 navede detaljne, zvanične i istinite podatke o navedenom stanu i realizaciji navedenog rešenja.

Po kom osnovu i sa kojih razloga se poništavanje rešenja o dodeljenom stanu odlaže za zakonski nepropisan rok od 8 godina i da se sve odvija kao na dan 14.02.2006. godine a predmetno je prolongirano za 2019. godinu, jer se u međuvremenu neko setio da se pukovniku ovde potpisniku treba inatno osvetiti zbog zakonski pravilno ukazanih propusta ministra vojnog u samovolji raspolaganju vojnom imovinom i samovoljnom promenom uslova učešća ličnim sredstvima kada su dodele predmetnih stanova u toku.

Po kom osnovu i sa kojih razloga se odokativno i protivpravno određuju tržišne vrednosti dodeljenog stana ako se radi o stanu zgrade za kolektivno stanovanje, u čiju izgradnju je država Srbija subvencionisala određeni deo infrastrukturnih sredstava koja ne ulaze u cenu stana, posebno je upitno koja je stvarna vrednost predmetnog stana ako se uzmu neuporedivo velike milionske razlike u navodima cene nadležnog organa VGC – Ministarstva odbrane i postupajućeg sudije u presudi Trećeg osnovnog suda 5 P br 4908/15 od 23.09.2016. godine koji na strani 3 stav 3 navodi „Utvrđeno je da tržišna vrednost stana iznosi na dan zaključenja ugovora 4.963.033,00 dinara“, što je veoma zbunjujuće, nezakonito i nedopustivo u ovako važnoj stvari vezanoj za realizaciju rešenja o dodeljenom stanu uz učešće ličnim sredstvima.

Kako je moguće i po kom zakonskom osnovu nadležni organ Ministarstva vojnog VGC po slobodnoj oceni i proceni vrši odobravanje ili neodobravanje priznavanja uplaćenog dela sredstava pukovnika u vojnostambeni fond kao dela učešća ličnim sredstvima, jer je učešće ličnim sredstvima prioritet za dodelu stana, a otkup dodeljenog stana je neobavezujući luksuz. Ovo posebno sa razloga što pukovnik ovde potpisnik ima validnu i važeću potvrdu o visini uplaćenih sredstava u vojno stambeni fond ali ista nije ni prihvaćena niti priznata u realizaciji rešenja o dodeljenom stanu. Na kraju pukovnik ovde potpisnik nije svojom voljom, već na poziv komande iz Beograda zbog faktičke nemogućnosti korišćenja stana u garnizonu R BiH napustio i garnizon i stan od 56m2 dana 06.04.1992. godine od kada mu je priznato pravo na pripadajući stan ali vrednost 56m2 dodeljenog stana nikada niko niti je uvažio, niti nadoknadio, niti na bilo koji način participirao u vrednost dodeljenog stana uz učešće ličnim sredstvima.

Kako je moguće da ministar vojni neprenosivu i krivično kažnjivu nadležnost o donošenju naredbe o prestanku službe pukovniku ovde potpisniku prenese na nenadležno i neovlašćeno lice, uz dopuštenje da isto lice po slobodnoj oceni i proceni pukovnika svrsta u lica kojima treba prestati služba, po potrebi službe, a da stvarne potrebe službe to nisu zahtevale. Naredba 7-149 i rešenje 11326-2 doneta od lica iste nadležnosti su stvar protivpravnog i krivičnog postupanja ministra vojnog za koju je umesto krivične odgovornosti pravosuđe isteralo pukovnika iz vojske po nezakonitim naredbodavnim aktima a ministar nastavio sa daljnom osvetom i satanizacijom pukovnika, zbog prethodno navedene žalbe na nezakonito pravo trošenja sredstava i poklanjanja stanova. Posebno je nejasno druže Vrhovni komandante šta prouzrokuje utvrđena i potvrđena nezakonitost naredbodavnih akata koja je nadležni sud sa šest presuda poništio i oglasio nezakonitim a da ministar vojni po istima nije postupio i po osnovu nezakonitosti pukovnika ovde potpisnika vratio u vojnu službu sa danom 15.11.2005. godine, kada je služba nezakonito prestala a potrebe službe nisu opredeljivale datum 15.11.2005. godine kao dan razrešenja od službe.

Kako nadležni organi Ministarstva vojnog, druže Vrhovni komandante opravdavaju činjenicu da pukovnik ovde potpisnik može bez vraćanja u službu biti ponovo lice sa prestankom prestale službe i ponovo lice razrešeno od razrešene službe jer su donetim fiktivnim aktima dana 21.09.2011. godine bez postupanja po članu 67 zakona o vojsci donete naredbe 1-522 i rešenje 2696-18 od 21.09.2011. godine kada prestaje prestala služba i kada se pukovnik razrešava razrešene službe jer nakon 15.11.2005. godine pukovnik nikada nije vraćen u službu a bez vraćanja u službu nema ni ponovnog prestanka službe.

Zašto se druže Vrhovni komandante javno i otvoreno krši član 21 Ustava države Srbije od strane nadležnih organa Ministarstva vojnih koji u donošenju naredbe 1-42 od 27.01.2011. godine a u izvršenju presude U2820/10 od 05.11.2010. godine NN lice pukovnik u istim uslovima vraća u službu sa danom 31.01.2008. godine čime se u potpunosti eliminiše period nezakonitog prestanka službe a da se u realizaciji presude U6053/11 od 30.06.2011. godine donosi naredba 1-522 od 14.09.2011. godine, bez vraćanja pukovnika u službu i bez eliminacije perioda nezakonitog prestanka službe. Ovo je druže Vrhovni komandante prethodno pitanje svih pitanja i dokaz da je funkcionisanje pravnog sistema i pravnog poretka države Srbije eliminisalo vladavinu prava i kao osnov vladavine prava prihvatilo pravljenje razlika i nejednako postupanje.

Autor je pukovnik u penziji