Pištoljdžije i politički moćnici

Nekada je na Divljem zapadu vladao zakon jačeg, pa su građani jedini spas videli u nekom neustrašivom šerifu ili pravdoljubivom revolverašu, nalik čuvenom filmskom Šejnu (Shane, 1953). Srbija danas nije Divlji zapad, bar po tome što njome ne hodaju revolveraši (ili su makar u manjini). Ali opet, ona nije slobodna jer su pištoljdžije u savremenosti zamenili politički moćnici oličeni u predsedniku, premijerki, ministrima raznih poslova, sudijama, komunalnim i ostalim policajcima. Oni ne nose za pasom revolvere, ali mašu raznoraznim tužbama, opomenama, otkazima i drugim pretećim papirima. Po svemu tome ceo ambijent današnjeg srpskog društva podseća na prokletu avliju, nadomestak iliti repliku Divljeg zapada.

Gledajući filmove u kojima pojedinac tipa Garija Kupera u „Tačno u podne“ (High Noon, 1952) sam rešava stvar i spasava sebe i grad od nasilnika, ljudi su skloni da i sebi potraže (s)ličnu zaštitu. Aluzije su ponekad potrebne da razbiju iluzije. U našem slučaju, neki se oslanjaju na lidere opozicionih partija prepoznajući u njima (ne)očekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Međutim, životna stvarnost često se razlikuje od filmske stvarnosti. Ma koliko današnja Srbija podsećala na Divlji zapad, XXI vek bitno je drugačiji od vremena američkih kauboja. Nema takvog pojedinca – predsednika države iza čijih širokih leđa se možete zakloniti i zaštititi. Naime, promena društva zahteva da vlast više ne bude personifikovana u liku jednog čoveka, niti da država bude poistovećena s njim. Čovek je roba sklona kvarenju, pa njen rok upotrebe treba ograničiti jer i najzdravija jabuka vremenom istruli. To nije nikakav diskurs političkog naturalizma, već činjenica koja proizlazi iz empirijske evidencije. Elem, pravedno i demokratsko društvo pretpostavlja vremensko ograničenje vlasti pojedinca koji je kao predsednik države dužan da omogući slobodno funkcionisanje institucija, a one moraju štititi građane od svake vrste nasilja: fizičkog, psihičkog, seksualnog, pravnog, političkog, ekonomskog, medijskog ili kakvog drugog.

Narativ nam je „filmski“, pa ćemo se filmskoj priči nakratko ponovo vratiti. Paralela naše stvarnosti može se praviti sa mnogim vesternima, ali uzećemo za paradigmu dva: „Veličanstvenih sedam“ (The Magnificent Seven, 1960) i „Tri amigosa“ (Three Amigos, 1986). U oba filma, kao danas u srpskoj realnosti, imamo strahovladu moćnih, bogatih i naoružanih naspram zastrašenog, siromašnog i golorukog naroda. U filmskim storijama reč je o meštanima malih meksičkih sela, koji se naučeni od revolveraša samoorganizuju i, nakon mnogih peripetija, oslobađaju od tlačitelja. U rijalitiju zvanom Srbija nema sedmorice veličanstvenih, ali ima sedam godina straha (dobar naslov za napet filmski triler, prim. aut). Radi se o godinama trpljenja, čekanja i oklevanja. Detalji za našu priču nisu toliko bitni koliko raspleti u pomenutim filmovima: revolveraši koji su seljake ohrabrili, podučili i poveli u revoluciju ne preuzimaju vlast u njihovim selima nego se povlače i prepuštaju je narodnoj volji! The end. Uzgred, revolucija ne mora (kao u navedenim filmovima) biti oružana, već se može izvesti mirno i dostojanstveno. I ne podrazumeva obavezno vešanje bahatih već, prevashodno, poštena suđenja.

U ovom našem, srpskom „filmu“ možemo zamisliti da uloge veličanstvenih (Krisa, Vina i Bernarda) iliti veselih amigosa (Dastija, Lakija i Neda) poverimo aktuelnim političarima, poimence: Đilasu, Jeremiću i Obradoviću. Od njih se očekuje da svojim političkim iskustvom pomognu građanima da oteraju ljude koji ih lažu, potkradaju i prete, da se zatim povuku u svoje stranačke odaje i pripreme za izbore koje će raspisati građani pošto sastave prelaznu vladu od ljudi koji nisu političari po profesiji. Takvim gestom bi naši veličanstveni amigosi pokazali da im nije do puke vlasti, do neke nove „avlije“, nego do uređivanja društva koje su predstavnici bivše vlasti uneredili. Tada će i potpisivanje onog famoznog „Sporazuma s narodom“ biti suvišno. To bi ukratko mogao biti put do potpune slobode u sadašnjoj „delimično slobodnoj zemlji“, kako je Srbija ocenjena od strane Fridom hausa. Nadalje, pod pretpostavkom da, uz angažovanje svih, iz pomenute sintagme sklonimo reč „delimično“, više nećemo u strahu brojati minute očaja do podneva nego ćemo „odavde do večnosti“ (opet aluzija na jedan kultni film) društveni život organizovati po pravilima koja poveravamo institucijama. Promenom sistema, društveni život će regulisati ustanove, a ne više „burazerski“ dogovori i truli kompromisi stranaka na vlasti. I neće više biti napetosti između dve strane u sukobu, poput one koju smo gledali u vesternu „Obračun kod O. K. Korala“ (Gunfight at the O. K. Corral, 1957).

Na kraju, reč-dve i o budućnosti Srbije koju bi sadašnji predsednik da nam skroji po svojoj meri. Budućnost ne sme više biti u rukama pojedinca (makar on bio i predsednik, ovaj ali i svi budući) već u transparentnoj podeli resursa i strogoj kontroli poslovanja državnih ustanova. Predsednik države ne sme imati ovlašćenja indijanskog poglavice koji određuje naše sutra, već o budućnosti moraju odlučivati sami građani. I onda, kada poput Đenke iz Šijanovih „Maratonaca“ svi uglas povičemo: „Ponovo rade institucije!“ bićemo sigurni da je Srbija konačno „na pravom putu“.

Autor je sociolog kulture