Pitanja koja Aleksandru Vučiću u Skupštini Srbije nisu postavljena

Dvanaest pitanja koja Aleksandru Vučiću u Skupštini Srbije nisu postavljena:

1. Na osnovu kojih ustavnih ovlašćenja AV uopšte vodi pregovore o Kosovu i Metohiji?

2. Šta je politička platforma na osnovu koje kao privatno lice (bez ustavnih ovlašćenja), uopšte vodi bilo kakve pregovore?

3. Ako „platformu“ i „strategiju“ predsednik određuje sam (na dnevnom nivou ili nervnoj bazi, kakogod) i ako pregovore vodi sam – znači li to da Kosovo više nije nacionalno, već njegovo (privatno) pitanje?

4. Ako je Kosovu (faktički i formalno), praktično bezuslovno, već prepustio/predao: elektroprivredu, policiju, sudstvo, zdravstvo, civilnu zaštitu te priznao kosovska dokumenta – šta je još uopšte ostalo da se prizna pa mu je odjednom potreban konsenzus sa „izdajnicima“, „stranim plaćenicima“, „lopovima“, „fašistima“ i „idiotima“? I kakvi su to uopšte „pregovori“ u kojima jedna (kosovska) strana dobija sve – a druga (Vučićeva) samo penkalo, plastični ključ i prazan dekanter?!

5. Ukoliko je još jednom „pobedio“ – što je, pretpostavljam, i ovaj put posredi – otkud to da (sa disklejmerom ili bez njega) više ne želi da „pobeđuje“ sam već bi tu „pobedu“ ničim izazvano da „deli“ sa Skupštinom? Takođe, ako je međunarodni položaj Srbije „bolji no ikad“, ako zaista nikad nismo imali ovoliko prijatelja među najmoćnijim državama sveta, kako se tvrdi – otkud onda to da je njen predsednik izložen pritisku „većem nego ikad“ (ova dva iskaza logički isključuju jedan drugog)!?

6. Ako Kosovo zaista nije nezavisna država – kako to onda SNS/Srpska lista redovno učestvuje na kosovskim izborima i već tri mandata unazad (od Haradinaja naovamo) kao koalicioni partner participira u Vladi Republike Kosovo (zvaničan naziv) i u njoj ima ministarska mesta?

7. Kad AV već toliko priča o onom šta sve „nikada nećemo“ – šta je ono što (kao država) mi na Kosovu i Metohiji uopšte hoćemo?

8. Ako su nam na KiM najvažniji ljudi – kako to da nam nisu važni i Albanci pošto je očigledno da Kosovo bez njih nije moguće (uostalom, SRS/SNS i SPS to najbolje znaju)?

9. Ako je važna imovina – kako to da „zaštitnik nacionalnih interesa“ nijednom (ili bar ne da mi to znamo) nije pokrenuo pitanje imovine Republike Srbije na teritoriji svoje (nekadašnje) pokrajine?

10. Ako nam je pak najvažnija kulturno-istorijska i verska baština – šta su KONKRETNO Aleksandar Vučić i njegova (u smislu vlasništva) Vlada učinili za našu baštinu na Kosovu i Metohiji? Šta su (u smislu zaštite) tražili i koje su konkretne garancije dobili?!

11. Ako nam je zbilja važno da međunarodna zajednica razume zašto su nam KiM važni – koliko je monografija ili popularnih brošura o kosovsko-metohijskim manastirima Srbija objavila i prevela na velike svetske jezike u deceniji za nama (može i onoj pre nje)? Koliko je organizovanih izložbi, stručnih ili popularnih skupova na tu temu održano u svetskim metropolama?!

12. Ako ni sami – izuzev u domenu nacionalne patologije ili mitomanije – o navedenom ne znamo a-pso-lu-tno ništa, kako onda očekivati da nas razume bilo ko u svetu, a kamoli da stane na našu stranu?

 Izostankom odgovora – čak i same upitanosti – na navedene teme – nejasno je da li mi zaista želimo da se pitanje Kosova i Metohije reši na dostojan i civilizovan način:

a) zato što za takav način više ne znamo

b) zato što to nekome (a zna se i kome) jednostavno nije u interesu…

Autor je istoričar umetnosti i građanski aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.