Kako bi bilo moguće kulturno oblikovati zajednicu u kojoj institucije ne ponižavaju pojedince i u kojoj članovi zajednice ne ponižavaju jedni druge? Da li u svakom političkom trenutku postoji prilika da se konačno raskine začarani krug višedecenijskog nasleđa koje stoji kao prepreka uvođenju i doslednoj primeni standarda koji odražavaju civilizacijske vrednosti pristojnog društva?
Kad bi srpska kultura, umesto da zaboravlja ili ignoriše, radila i gradila na etičkim idejama koje povremeno uspeju da isplivaju, ona bi danas bila više nego što jeste.
Početkom decembra 1915. godine, tokom povlačenja pred austrougarskom vojskom, u Prokuplju je od tuberkuloze umro Uroš Petrović (1880 -1915), danas gotovo zaboravljeni mladi književnik i filozof iz Gornjeg Milanovca, pariski doktorand i potonji docent Beogradskog univerziteta.
Pre sto godina, Uroš Petrović je pisao da se društvena reforma može izvesti samo ako joj prethodi lična reforma, odnosno ako odgovara jednoj stvarnoj društvenoj potrebi. Zakonodavne reforme mogu biti samo orijentacija, podsticaj za lični preporod. Ali nije dovoljan „strah od žandarma“ da izvede jednu reformu. Čovek mora iznutra da sazre za nju. Inače će to biti samo jedna forma, koja će se obići kad god se to bude moglo. To je slučaj sa svim zakonima koji su iznad nivoa društvene sredine.“
U odlomku iz moralističkih spisa Uroša Petrovića „O vaspitanju samog sebe“ (Uroš Petrović, Odabrani spisi, priredio Aleksandar Marušić, Biblioteka „Braća Nastasijević“, Gornji Milanovac, 2012), politička elita Srbije može da pronađe nimalo arhaičan, savremenom dobu primeren podsetnik kako bi trebalo da obavlja poverene joj poslove od javnog značaja.
„Čovek vredi samo utoliko koliko je zaista čovek. To znači da on jedino vredi svojim duhovnim bićem: ono ga čini čovekom. Veličinu čoveka trebalo bi meriti prema tom koliku je pobedu izvojevao u njemu duhovni princip. Radeći na svom duhu, mi istovremeno radimo i na našem malom delu, na našoj ličnoj sreći, jer samo ako smo po duhovnom principu udesili svoj život, imaćemo u njemu reda, rada, spokojstva i sreće. Ako na krmi broda kojim plovimo ne sedi duh, našu će barku nositi talasi kuda oni hoće i kako oni hoće; mi ćemo uvek biti tuđi robovi. Duhovna ravnoteža je i pravilo svake higijene, prvi uslov zdravlja, ukoliko ono uopšte od nas zavisi. S te tačke gledišta, higijena je više moralno pitanje no medicinsko, jer je primena kod nje ono što je najvažnije, a primena je u prvom redu pitanje volje i karaktera.“
U svim prelomnim vremenima tokom istorije, bilo da su ona bila krizna ili reformatorska, ključnu pokretačku ulogu uvek je imala privatna inicijativa u svakom smislu tog izraza. I u Srbiji danas, oprhvanoj i sopstvenom i svetskom krizom, za razliku od javnog sektora, samo u svom ličnom okruženju svedočimo nekim pokretačkim inicijativama čiji je cilj da očuvaju funkcionisanje koje je prirodno i podrazumeva zdrave osnove i zdrave odnose.
Održivost takvih inicijativa počiva na mogućnosti njihovog integrisanja u sistem. Od početka uvođenja višestranačkog života u savremenoj Srbiji institucije dosledno pokazuju samo jedno: nesposobnost da u percepciju unutar svojih sistema, a kamoli u njenu praksu, uvode ono o čemu se u svakom izbornom ciklusu govori.
Dominantna forma u svemiru je oblik spirale. Kako misliti o tome?
*Autorka je u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja i u Srpskom udruženju za filozofsku praksu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
