Plagijat ministra Vujovića

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Neka je rekao i samo ovo: „Rekao sam da je moj zadatak da čuvam i budžet i državu. Oni koji misle da mogu da ruše državu, mogu to da rade na nekom drugom mestu“ (sajt RTS). U svemu tome bitna je „preporuka“ ministra da neko od onih kojima on ministruje, ako je nezadovoljan, a zna se da nezadovoljni „ruše državu“, neka za taj posao tj. nezadovoljstvo, odnosno „rušenje države“, traži „neko drugo mesto“.

Da se razumemo, ministar ima pravo da to kaže, a i što ne bi imao kad je ministar. Radnici, pak, ili sindikalisti ili samo oni koji su nezadovoljni, mogu da budu naterani samo ekonomskom nuždom da idu „trbuvom za kruvom“ a na „neko drugo mesto“ ili da budu proterani ili zbog nečeg drugog glavu da spašavaju. Srećom, predsednik Vlade Aleksandar Vučić je predvideo ovakve situacije i verovatno je ovakve „nesporazume“ i neslaganja imao na umu kada je odlučio da ide na vanredne izbore.

No o tome malo kasnije, jer prvo hoću da kažem da je ministar finansija Vujović napravio plagijat izrekavši pomenutu preporuku o traženju „nekog drugog mesta“, da ne kažem države. Naime, 17. juna 1953. godine, tek neki mesec posle Staljinove smrti, u Istočnom Berlinu desila se radnička pobuna. Započeli je građevinci jer im je povećana norma a ne i plata, a valjalo je da se norma prebaci u čast rođendana Valtera Ulbrihta (bio je to istočnonemački Staljin). Kao što je poznato uz radničke i sl. bune u socijalizmu idu i tenkovi i sve je brzo završeno. No, tom prilikom je Kurt Bartel, sekretar Saveza književnika Istočne Nemačke, napisao članak u kojem je pozvao radnike da udvostruče normu i povrate „poverenje vlade“. Na to je reagovao Bertold Breht pesmom „Rešenje“:

/ Posle ustanka 17. juna, sekretar Udruženja književnika naredio je – Da se u Staljinovoj aleji dele leci – U kojima se moglo pročitati da je narod – Proigrao poverenje vlade. – I da ga može povratiti samo – Udvostručenim radom. Ne bi li – Ipak bilo jednostavnije da vlada – Raspusti narod i – Izabere drugi?* / (boldovao SM)

Dakle, ministre Vujoviću, ideja je Brehtova, a ne vaša. Vi ste plagijator. Ne terajte vi sindikalne predstavnike ili radnike u „neka druga mesta“ (ili ne daj bože u „druge države“), već raspustite odma` ceo celcati narod. Smenite ga, kad on već neće da smeni vas. Možda se na neki način ministar pravdati kako on samo sledi Titove ideje s kraja šezdesetih godina kada je „raspustio“ radnike, otvorivši granice čime je omogućio trku „trbuvom za kruvom“, a od te trke ubirali smo dugo, a i sada ubiramo plodove. Zna to veoma dobro ministar finansija. Ali tada, za Titova vakta, Zapad je bio Zapad, a sada je nekako sve više na Istoku.

Inače, nisam verovao da u Vladi Srbije postoji rascep; jednostavno ga nisam očekivao u ovakvoj vladi; on se teorijski ne uklapa u ovakav koncept vlade. Ipak, vidimo, rascep postoji i Aleksandar Vučić ga je blagovremeno uočio, naslutio ili je možda znao nešto što mi obično smrtnici ne znamo. Dakle, imamo ministra koji bi raspustio narod, ali ajd da ne preterujemo, raspustio bi samo predstavnike sindikata ili samo radnike. (Ministar, pritom, ne kaže da li bi on potom birao neki drugi narod, odnosno sindikate, radnike – i kao bi ih birao, na kakvom „tenderu“.) Na drugoj strani imamo predsednika vlade, Aleksandra Vučića, koji se opredelio za jednostavnije i demokratski logičnije rešenje, raspustiti vladu; tj. raspisati izbore i postaviti novu vladu. Zaista je mnogo lakše, a bogme i valjanije, raspustiti vladu nego raspustiti narod.

Kad ima izbore, a ima ih, narod (ili po ministru Vujoviću, predstavnici sindikata ili radnici koji takođe spadaju u narod) može da bira između onih koji bi da ga raspuste i isteraju iz rođene države, i onih koji mogu nešto dobro da učine za taj narod. Lično ja nemam dileme, između toga da budem „raspušten“ i novih izbora vlade i ostalih, ja se priklanjam rešenju Aleksandra Vučića. Uostalom, ne znam ja koje je najbolje rešenje, ali znam koje je najgore; najgore je raspustiti birače ili ih naterati da izaberu neku drugu državu. No, valja reći da birače „raspuštaju“ i oni koji imaju ideje o bojkotu izbora, ideje o „belim“ i ne znam svekakvim listićima i oni koji ne znaju za koga da glasaju jer „nema dobrih“.)

Uostalom, ako su izbori u parlamentarnim demokratijama onaj jedini dan kad građani preuzimaju odgovornost za svoju i društvenu sudbinu, onda barem tog jednog dana treba preuzeti odgovornost. Ako mislite da je nemoguće i tog jedinog dana (u četiri godine ili kraće) uzeti sudbinu u svoje ruke, barem se pravite da tako činite i setite se toga kasnije kad budete kukali „na ove na vlasti“.

*Autor je sociolog iz Centra za razvoj sindikalizma