Plagiranje je mnogo gore od obične krađe

Uprošćeno i sarkastično uzev, plagiranje je „samo“ umnožavanje originala bez označenja autorstva – uz dodavanje svog potpisa na kopiji – pri čemu „prvi primerak“ ostaje vlasniku, prâvom stvaraocu. Uistinu, plagiranje je mnogo više od obične krađe: to je oblik falsifikata kod kojeg se tuđe intelektualno dobro neovlašćeno i nepovratno uzima za sopstvenu korist.

Nedavnom odlukom Odbora za profesionalnu etiku Univerzitetu u Beogradu u slučaju „Mali“ usvojene su žalbe na pravni akt FON-a kojim je konstatovano da doktorat g. Siniše Malog ne predstavlja plagijat, tj. da se ne može podvesti pod formulu „neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova“ iz odgovarajućeg univerzitetskog pravilnika.

Dakle, odluka FON-a je od strane nadležnog drugostepenog tela poništena kao nezakonita, jer je – veli Odbor – „nepotpuna, nejasna i kontradiktorna“. Proizlazi da Odbor javnosti poručuje da zbog citiranih manjkavosti nije mogao (?!) da ispita sadržinsku sapravnost, odnosno suštinsku ispravnost odnosnog prvostepenog akta.

Rečju, ili doista nije bio u stanju, ili pak nije hteo (?!) da se pozabavi krucijalnim i preciznim navodima, brojnim i kvalitetnim argumentima žalbi. Ukratko: Odbor je ovom (ne)prilikom – ne upuštajući se u istraživanje istine, ne ustanovljavajući činjenično stanje i ne tražeći dopunska objašnjenja ni od prvostepenog organa, ni od žalilaca, na šta je inače ovlašćen – „izvagao“ čisto procesno i plitko, nimalo dovršeno i završeno!

Dakako, on je bio vlastan da reši i ovako kako je rešio (ili čak da potvrdi prvostepenu odluku /sic!/), ali je isto tako imao puno pravo – nije bio i formalno obavezan! – da, na osnovu obilja znalački potkrepljene građe iz žalbi, donese nesumnjivo lako sopstvenu meritornu odluku o konkretnom postojanju plagijata – preinačavajući time odluku FON-a, zamenjujući njegovo odlučivanje svojim.

Elem, fakat je da je sporni predmet prosleđen, tj. vraćen FON-u na ponovni postupak iako se u žalbama tražilo preinačenje njegove prvobitne odluke i konačno korenito rešavanje slučaja od strane Univerziteta, u smislu da osporeni doktorat bude zvanično i merodavno javno proglašen za plagijat. Ipak dotično etičko-pravno klupko nije na početku, iako je nanovo „u dvorištu“ istog fakulteta.

Jer, prvostepeni organ pri svom drugom (takođe, opet prvostepenom!) odlučivanju mora da ima u vidu, pored procesne, i materijalnu stranu stvari – mora da se minuciozno pozabavi i razlozima navedenim u žalbama što je uslov svekolike validnosti i regularnosti njegovog sledujućeg stava i ocene. Sve u svemu, i prvostepeni organ i vascela univerzitetska, kao i opšta javnost dužni su da poštuju narečenu odluku Odbora, ma kakvog smera i dubine ona bila. Što ne znači da je ona zaštićena od kritičkih pogleda.

Pa kad već Odbor nije pri svom rešavanju ušao u kvintensenciju, možda je u neku ruku dobro pružiti još jednu šansu FON-u, njegovoj stručnoj komisiji u prvom redu, da preispita sopstveni prvobitni nalaz i mišljenje. Da sâm FON, na koncu onog dela procedure koja se pred njim odvija, posle brižljivog razmatranja svih respektabilnih činjenica, razloga „za“ i „protiv“, i „starih“ i novih saznanja, da baš on – kao matična kuća za osumnjičeni doktorat – donese celovito, čitko, harmonično i potanko obrazloženo utvrđenje i ocenu osporene originalnosti spisa Siniše Malog – drugu, novu, legalnu i legitimnu odluku.

Ali, nije uopšte isključeno da stav FON-a, i u drugom cugu ostane nepromenjen – da on, i pored svega, „nađe“ da nije posredi plagijat, ma koliko taj njegov mogući prvostepeni zaključak bude „potpun“, „jasan“ i „usklađen“. U takvoj situaciji bi Odbor bio (i) moralno dužan – po verovatnim novim žalbama na ponovljenu prvostepenu odluku istoga ishoda – da stisne petlju i da opravda svoje postojanje, rang i pretpostavljeni ugled.

Ugled i tog kolegijuma, i svakog pojedinog njegovog člana. Da u tom drugom, drugostepenom procesnom navratu donese doista meritornu, argumentovanu završnu odluku u ovom nerazumno trajajućem slučaju. Koji je i te kako providan, a još nije postao akademski prozračan.

Da Odbor reši radikalno, da preseče pravedno i pravno, a pre svega – stručno i etički, profesionalno. Ipak, možda – u datim okolnostima i vremenu, u sadašnjoj Srbiji – za nadležne univerzitetske kadije treba imati makar trunku razumevanja, strpljenja i poverenja.

Bez obzira na okolnost da li je potencijalni delinkvent autorstva aktuelni javni funkcioner ili ne. Stoga, valja još gajiti nekakvu nadu u nezavisnost, znanje i objektivnost Univerziteta i njegovih organa. Da se na kraju punovažno izglasa odluka koje se ni njeni neposredni donosioci, ni sâm Univerzitet neće (po)stideti – koja se svojom ubedljivošću, i izrekom i obrazloženjem, neće ni u hipotetičkom daljem postupku sudski moći opovrgnuti! – i koja će biti uzor i ohrabrenje. A i, doduše osetno zakasnela, opomena za ubuduće.

P. S. Nekad mi se činilo da je vreme sudija svega. Sad mi izgleda više kao dželat.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu