Plamen građanske pobune sve širi

Kad to kažem, pre svega mislim na dosad daleko najbrojniju pobunu studenata u periodu Vučićeve vladavine. U Beogradu je došlo do studentskih blokada Rektorata i još devet fakulteta.

Ove blokade podržali su i studenti Flozofskog fakulteta u Novom Sadu, a nešto kasnije studenti sa Univerziteta u Nišu. Nije isključeno da tim putem pođu i ostalli državni fakulteti u Srbiji. No i ovo što se dosad već desilo veliki je udarac srpskom autokratskom režimu, pogotovo što je znatan broj profesora javno stao uz studente i njihove zahteve.

Ne samo zato što je to pouzdan znak da je vlast izgubila svako iole ozbiljnije uporište i kredibilitet u akademskim institucijama. Reč je pre svega o tome što je naša politička „elita“ svesna činjenice da su veliki društveni prevrati u novijoj istoriji Srbije počinjali masovnim pobunama studenata kojima su se kasnije pridruživali ostali segmenti društva.

Ali i o tome što pomenuta „elita“ ima uvid u činjenicu što ogromna većina građana i roditelja oseća da studenti u svojim akcijama ne mogu, kao političari, biti vođeni kalkulantsko-profiterskim interesima ni manipulativnom demagogijom, već „logikom srca“ združenom sa „logikom razuma“.

Ova današnja generacija neustrašivih studenata, lišena velikih utopističkih iluzija Markuzeove „dece cveća“, odbacila je parolu „Budimo realni, tražimo nemoguće“, već zahteva ono što je moguće: poštovanje vladavine prava, ljudskog dostojanstva i autonomije univerziteta. Ona je, kao deo obrazovane populacije, privela k svesti da je najveća prepreka za ostvarenje onoga što je realno moguće ova vlast koja, kao koncentrat zla, korupcije i nezapamćene amoralnosti, nipodaštava sve zakone, i ljudske i Božje, u cilju uspostavljanja strahovlade za koju ljudski život ne znači ništa.

Pobunjeni studenti, uspravnog hoda i nesalomive kičme, nastavljaju slavnu tradiciju svojih prethodnih generacija koje su u teškim momentima po našu zemlju ispoljavali nepokolebljivu istrajnost i međusobnu solidarnost u borbi za oslobođenje svih potlačenih, poniženih i povređenih građana od terora tadašnje vlasti. Kao takvi, oni otvaraju horizont realne nade da će postojeći režim, ako ne brzo, ono u bliskoj budućnosti pasti na kolena.

Studentima su se, u zavidnom broju na svojevrstan način, priključili i srednjoškolci koji prekidajući nastavu izlaze van škole da u okviru od 15 minuta u mukloj tišini odaju poštu nastradalima prilikom pada novosadske nadstrešnice.

Predsednik vlade Miloš Vučević, hoteći da se javnosti predstavi kao borac protiv zloupotrebe dece u političke svrhe, u svojoj prvoj izjavi o navedenom odavanju pošte čiji su akteri bili učenici nadaleko čuvene novosadske gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, optužio je profesorku filozofije te gimnazije da je njegovog sina primorala da učini taj gest. Ali, dokazano je da njegov sin i njegovi vršnjaci još nisu na tom uzrastu na kojem se predaje dotični predmet; uz to optužena profesorka je izjavila da uopšte ne poznaje njegovog sina.

Tako je naš vrli predsednik Vlade pokazao da ne zna u koji mu razred ide rođeni sin niti kada gimnazijalci imaju filozofiju kao predmet. Toliko o njegovoj patetično iskazanoj brizi za decu. Uostalom, ovakvi samoinicijativni mirni činovi gimnazijalaca su za svaku pohvalu, jer oni svedoče da poseduju ljudskost i saosećanje, od čega se izgleda Vučević užasava.

Naravno, ovim neočekivanim razmahom pobune mladih vlast je dovedena u situaciju rešavanja „kvadrature kruga“. S jedne strane, manipulativni potencijal u cilju sprečavanja daljeg rasplamsavanja ovog bunta gotovo da i ne postoji jer manipulativna lepeza kojom se vlast služi zasmejava ovu mladu populaciju i izaziva kod nje još veći gnev; s druge strane, pokušaj brutalnog gušenja date pobune u režiji policije paramilitarnih falangi izazvao bi duboki prezir prema režimu ne samo roditelja već i ogromne većine građana. Čak se i Tito suzdržao od takve direktne brutalne akcije na učesnike ’68.

Na prvi pogled izgleda da su glavni akteri građanske neposlušnosti rascepkani u zasebne grupe: stranačka opozicija, samoorganizovani građani, studenti. Ipak, sve njih čvrsto povezuju njihovi jasno formulisani zahtevi, pri čemu je onaj u kojem se odlučno traži da se javno obelodane svi dokumenti vezani za rekonstrukciju novosadske stanice koji su antiustavno proglašeni za državnu tajnu.

Time bi se omogućilo da se relativno lako razotkriju tokovi novca i time i tokovi korupcije na osnovu čega bi se precizno moglo doći do neposrednih krivaca za zločin izazvan padom nadstrešnice, ali, što je još važnije, i do njihovih zaštitnika. Drugim rečima, do odgovora na pitanje zašto među uhapšenima nema nijednog člana podizvođača Startinga, koji je, prema rečima sada već čuvenog Zorana Đajića kao dela lanca nadzornih organa, ignorisao upozorenja konzorcijuma nadzornih tela, što pobuđuje sumnju da je dotični glavni podizvođač imao debelu zaštitu naših najviših političkih instanci.

Isto tako, došlo bi se do saznanja zašto među uhapšenima nema nijednog kineskog državljanina, pošto su kineske kompanije bile izvođači koji postavljaju podizvođače, tj. da li u samom ugovoru postoji klauzula da kineski državljani ne mogu biti podvrgavani nikakvim sankcijama. Ovo poslednje, ukoliko je tačno, bila bi potvrda o kompradorskom, neokolonijalnom karakteru postojeće vlasti, koja se inače retorički diči svojom nezavisnošću od drugih država. Naravno, problem je u tome što bi obelodanjivanjem svih dokumenta u vezi sa rekonstrukcijom Železničke stanice vlast javno samu sebe optužila.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Feliks Meridijana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.