Plata od 1.400 evra i prosečna penzija od 650 evra: Obećanje veće inflacije i manje dobiti

Ponovili su ga i povodom usvajanja rebalansa ovogodišnjeg republičkog budžeta, koji polazi od ovogodišnjeg realnog rasta BDP-a od 3,8 odsto te BDP-a vrednog 76,3 milijarde evra, što je povećanje u odnosu na prošlogodišnji BDP od 10,4 odsto.

To znači da se pored realnog rasta od 3,8 odsto, u dostizanju tolikog BDP-a računa sa inflacijom od 6,4 odsto i sadašnjim kursom dinara u odnosu na evro.

Za razliku od vlade, Narodna banka Srbije i u ovoj godini računa sa manjom inflacijom, a za iduću i naredne godine računa sa oko tri odsto.

I tu se već naziru dalji ekonomski poremećaji.

Procenjuje se da će prosečna plata do kraja ove godine dostići 920 evra, a prosečna penzija, sa decembarskim povećanjem od 10,9 odsto, dostići iznos od 435 evra.

To znači da prosečna plata u naredne tri godine mora da poraste oko 52,2 odsto a prosečna penzija za 49,4 odsto, a zajedno, pri istom broju zaposlenih i penzionera, 51,4 odsto, da bi se dostigao obećani nivo plata i penzija od 1.400 odnosno 650 evra.

Ako bi se pridržavali zlatnog ekonomskog pravila da plate i penzije rastu u skladu sa rastom BDP-a, potrebno bi bilo da i BDP u naredne tri godine poraste za 51,4 odsto. Kako to postići?

Ako bi nam se posrećilo da u naredne tri godine ostvarimo realan rast od četiri odsto godišnje, što je, bez sumnje, naš maksimum sa ovakvom ekonomijom, ostatak rasta do 51,4 odsto moguć je samo uz inflaciju od oko 10,5 odsto godišnje.

U tom slučaju od realnog rasta većine plata i penzija nema skoro ništa, jer pri tolikoj prosečnoj inflaciji, cene dobara i usluga na koje odlazi glavnina ispodprosečnih plata i većine penzija, po pravilu, rastu znatno više od prosečne inflacije.

Prema zvaničnim EU statistikama, već su nam cene hrane, bezmalo, na EU nivou, a plate na polovini evropskog proseka.

Da izbegnemo toliku inflaciju moguće je samo uz preraspodelu ostvarenog BDP-a u korist plata i penzija na uštrb dobiti kao domaćeg investicionog potencijala do njegovog svođenja na nulu.

Naopako. Treća opcija jeste da ojačamo dinar u odnosu na evro u meri potrebnoj da plate i penzije u evrima na kraju 2027. godine dostignu obećani nivo.

To je moguće samo uz ogromni višak ponude deviza u odnosu na tražnju, od čega, prvenstveno, zavisi kurs dinara, a to znači još veće devizno zaduživanje, još više stranih direktnih investicija i još veći priliv doznaka iz inostranstva.

Međutim, sa takvim kursom dinara izvoz bi bio potpuno neisplativ (u tom slučaju milion evra izvoza vredeo bi u dinarima znatno manje nego sada) pa i nemoguć, što može oboriti privrednu aktivnost.

Sve ovo govori da obećanja ovakvog evro rasta plata i penzija, kao ni sva druga omamljujuća obećanja, nisu posledica realnog sagledavanja naše ekonomske stvarnosti, te da nisu ostvariva bez ozbiljnih poremećaja i ovako nepouzdane ekonomije. A i da su realna, nema potrebe za obećanjima.

Posao vlasti je da uz pomoć nauke kreira stimulativan ekonomski pa i ukupan sistem, da utvrdi stvarne razvojne prioritete i sprovodi ekonomsku politiku usklađenu sa razvojnim prioritetima, što je uslov visokog učinka svih raspoloživih resursa, uključiv i pribavljene sa strane.

Samo tako možemo doći do veće kase (BDP-a), iz koje bi doslednom primenom sistemskih rešenja i mera ekonomske politike, kao zakonit sled, proistekao i rast plata i penzija, ne samo nominalno, već i rast njihove kupovne moći.

Uspeh vredan pažnje bi bio da nam u naredne tri godine realan rast BDP-a bude pet odsto godišnje, što je uslov da se odmaknemo od dna evropske razvijenosti, a da inflacija bude godišnje do tri odsto.

Pri takvoj inflaciji skoro da nema razlike u rastu cena životnih namirnica i usluga u odnosu na prosečnu inflaciju.

Pri tom scenariju, plate i penzije bi godišnje realno rasle oko pet odsto, bez obzira što ne bi dostigle obećani iznos u evrima.

Nažalost, ne postoje ni sistemski ni upravljački ni ekonomski uslovi za takav rezultat, pa su pod znakom pitanja pomaci u standardu većine građana.

A o kvalitetu života, merenom, između ostalog, i nedostatkom kilometara kanalizacije, čistih reka, pijaće vode i zdravog vazduha i da ne govorimo. Pogrešni su nam i model razvoja i mere uspeha.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa