Platne kartice i proročanstva Džordža Orvela

Čitalac iz tog članka  nije u mogućnosti da na jednostavan i jasan način dođe do odluke koju nameće naslov, a to je veoma važno upravo danas kada se vrši snažna kampanja za prelazak na plaćanje karticama pod bombastičnim naslovom „Šampioni bezgotovinskog plaćanja“  gde su predviđene vredne nagrade za lokalne samouprave za motivisanje građana da plaćaju platnim karticama.

Pre 25 god. moj sin je bio na stručnom seminaru u San Dijegu, Kalifornija. Iznenađeni njegovim besprekornim engleskim jezikom, kolege iz SAD-a su ga pitale odakle je a kada su čuli da je iz Jugoslavije uhvatili su ga u „mašinu“: „Jao, pa to je čista policijska država. Je l’ istina da moraš stalno da nosiš sa sobom ličnu kartu? Je l’ te odmah hapse ako nemaš ličnu kartu?“

Pljuštala su dobacivanja sa svih strana, a onda se setio  prijatelja iz Kanade koji je tražio kredit od banke, ali je morao da priloži „istorijat-pregled“ korišćenja svoje platne kartice koju je posedovao kod neke druge banke (to se naravno posebno naplaćuje).

Kada je dobio taj pregled bio je zaprepašćen jer je bio debljine telefonskog imenika. „Da, pa šta je tu čudno?“ – isčuđavali su se kolege Ameri. „Ništa“ – odgovorio im je moj sin. „Samo iz tog pregleda vaša  policija, i ne samo policija, mogla je da vidi: Dali on pije Koka-kolu ili Pepsi kolu, kakav hleb jede, koje pivo pije, koju marku i koji broj patika nosi, koji broj gaća nosi, gde je bio pre tri meseca kad je platio hotel za dve osobe (sa kim je to bio)“. Nastao je tajac. „Pa mi nismo tako razmišljali“ – otelo se jednom. A ja danas, sa ove distance ovako razmišljam: Firma ti uplaćuje platu na tvoju karticu u banci, ti svaku transakciju plaćaš, možeš da odeš u „dozvoljeni minus“ uz debelu kamatu, sve vreme tvoj novac banka beskamatno koristi ali zato  uz kamatu pozajmljuje drugima.

Banke više ne podržavaju štednju, ne daju kamatu na štednju građana. Naravno, sada im priliv kapitala obezbeđuju državni zakoni.  U nekim državama (Kanada, Holandija…) zakonom je limitirano koliko smeš da imaš novca u kešu (4.000, 2.000), prekoračenje se sankcioniše. Najavljuje se potpuno ukidanje keš plaćanja.

U vezi sa tim lično su mi poznata dva interesantna slučaja:  na službenom putovanju kroz Evropu moj kolega je jedno jutro pružio karticu da plati prenoćište u hotelu, recepcionar se samo nasmejao i vratio mu karticu  koja je sa „lica“ bila originalna, a na naličju je pisalo na engleskom „pozdrav iz Hong Konga“. Ko zna gde i kada neko mu je zamenio karticu. Odmah je telefonom pozvao banku da blokira karticu i dobio odgovor da je već „skinuto“ nešto više od 6.000 US dolara. 

Zamislite sebe u takvoj situaciji, negde u svetu.  Drugi slučaj se dogodio mojoj prijateljici na aerodromu na drugom kraju sveta. Kada je htela da plati čekiranje karte nisu hteli da joj prime keš a nije imala karticu. Snašla se tako što je zamolila nepoznatu putnicu da joj karticom plati,  a njoj je dala pet dolara u kešu.

 Pošto je g-din M.Bazdulj u svom tekstu pravio paralele ove dileme sa Dž. Orvelom i njegovom 1984, dozvoljavam sebi da uradim isto, primenjujući nešto što je već u opticaju: zakonom je ukinuto keš plaćanje, koriste se samo platne kartice. Vlada iz „opravdanih razloga“ donese Uredbu:  za određene vlasnike kartica  limitirano je dnevno plaćanje karticom na 500 din. što pokriva dnevne troškove ishrane. Druga grupa vlasnika  ima limit od 2.000 din. dnevno, dok treća grupa  ima neograničeno pravo plaćanja karticom. Sve je lepo kompjuterski isprogramirano na osnovu ličnih (i drugih) podataka vlasnika platnih kartica i pritiskom na dugme sprovedeno.

Odmah će neko reći: „To ne može, po zakonu o ličnoj imovini“.  Imate pravo, ali ste zaboravili šta je bilo sa penzijama i našim vrhovnim zakonom – Ustavom i nazovi „pravosuđem“.
Prema upravo objavljenim podacima banke su u prošloj, 2018. god. ostvarile rekordne prihode. Naravno beskamatnim obrtom naših para.

Već je poznato da velike kompanije u svetu čipuju svoje radnike. Ugrađuju im čip u neki deo tela i tako, umesto kartica, kontrolišu dolazak  (ček in) i odlazak (ček aut) radnika sa posla. A kad stignete za penziju aktiviraju vam „ček aut“, vi se srećni probudite a ono iznad vas sija natpis „ulaz u raj“, krenete tamo a strogi glas vas upozori: „Niste se čekirali za ovaj ulaz“!.

Imam ja još nekih ideja, ali ne smem javno da ih iznesem, ne znam u koju grupu bi me isprogramirali. A šta mislite kolike pare bi zgrnuo Dž. Orvel, da je živ, prodajući moje ideje.

 Pozivam čitaoce da pišu o svojim iskustvima, treba čuti kako to izgleda u životu.

Na kraju samo još nešto, nama mnogo bliže, jednostavnije i svima  dobro poznato: Vi imate pare u banci i platnu karticu u džepu, iz bilo kog razloga (bombardovanje, elementarne nepogode, nemiri, nestanak struje, ili jednostavno nečijom naredbom, ili čak greškom, pritiskom na dugme isključe vas u banci) vi ste negde van svog doma i svoje sredine, čime ćete platiti osnovnu hranu i vodu, ko će i kako da vam primi plastiku?

To je potpuna i totalna kontrola  i porobljavanje čoveka , Orvelova 1984. godina je „mala maca“ za ovo.

Autor je ekonomista u penziji