„Plišana obnova“ totalitarizma u Srbiji?

Opasnosti od neuspeha procesa tranzicije su raznovrsne. U najboljem slučaju, oligarhija će vladati umesto demokratije, korupcija umesto vladavine prava, a organizovani kriminal umesto ljudskih prava. U najgorem slučaju, rezultat bi mogao biti ‘plišana obnova’ totalitarnog režima.“

– (Rezolucija 1096 (1996) o merama otklanjanja nasleđa bivših komunističkih sistema, Parlamentarna skupština Saveta Evrope)

Moja porodica je žrtva titoističkog komunističkog sistema, ali je i dan-danas žrtva ‘demokratskog’ sistema u Srbiji, koji održava kontinuitet sa sistemom zasnovanim na mržnji i netrpeljivosti. Biću srećna ako se dokaže suprotno. Iznošenje istine o oslobodiocima je najčešće etiketirano kao „fašizam“, „revizionizam“ i „revanšizam“. Zabrinjava činjenica da te etikete i zamene teze nikada nisu izašle iz upotrebe.

Primer moje porodice ilustruje način na koji su žrtve totalitarizma u Srbiji i dalje lišavane sudske zaštite i protivzakonito kažnjavane.

Moj pokojni deda Dušan se nije bavio politikom i nije nosio uniformu. Pripadnici organa vlasti, konkretno Ozne, već u februaru 1945. godine su streljali dedu na nama i dalje nepoznatoj lokaciji, bez sprovedenog postupka i bez presude. Porodici sa razlogom nikada nije predato telo, niti umrlica. Sve su to bile i ostaju povrede međunarodnih konvencija – zločini. Tek par meseci kasnije doneti su isfabrikovani akti o konfiskaciji protiv mrtvog čoveka, čija celokupna imovina je u trenutku smrti silom zakona već bila prešla na jedinog naslednika, mog oca. Konfiskacija je sporedna kaznena mera uz osuđujuću presudu i lična mera neodvojiva od konfiskata. Ovde nije bilo osuđujuće presude, niti konfiskata. Bilo je samo gole kazne, koja i nakon sedam decenija faktički ostaje na snazi.

Moj otac je sa nepunih četrnaest godina postao ‘sin narodnog neprijatelja’. Čim je mogao, emigrirao je, ali njegov dosije svedoči o tome da ga je služba pratila i u inostranstvu. Deda i otac su zakonski rehabilitovani kao žrtve ideološko-politički motivisanog progona i nasilja. Između ostalog, rehabilitacioni sud je utvrdio da je mom ocu povređeno pravo na mirno uživanje (nasleđene) imovine.

Rehabilitacijom je za državu nastala obaveza da nadoknadi štetu za protivzakonito oduzetu imovinu, po tržišnoj vrednosti. Država, međutim, nastavlja nedozvoljeno mešanje u privatnu imovinu građana. Sudska praksa pokazuje da se u situacijama podržavljenja u kojima je pravni osnov otpao ili gde nikada nije postojao, neposredno primenjuje čl. 1 Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Takođe, ne mogu da se primenjuju posebni zakoni koji oduzimanje tretiraju kao da je bilo zakonito. U slučaju žrtava političkog progona, sud koji je inače nadležan u tim predmetima, jednostavno ustupa nadležnost organu izvršne vlasti.

Tako je mom ocu sud jedino priznao pravo obraćanja Agenciji za restituciju. Iako su sve činjenice iz rehabilitacije nesporne, sud smatra „da je sporna imovina oduzeta po propisima o konfiskaciji“!? Ovde, međutim, uslovi za nadležnost Agencije nisu ispunjeni: bivši vlasnik u trenutku podržavljenja je bio moj otac, a ne moj deda. Protiv mog oca nije donet nijedan akt. Zakonska rehabilitacija je dokaz da je imovina oduzeta bez pravnog osnova, te država nikada nije bila zakonit vlasnik, iako Agencija ima drugačiji pogled. Vansudska kontrola se vrši tako što izvršna vlast odlučuje o tome na koji način, kada, u kom iznosu i da li će uopšte obeštetiti rehabilitovana lica i njihove potomke.

Preko Agencije za restituciju se vrši legalizacija otete imovine. Poseban zakon derogira Ustav i državi sistemski omogućava dalje mešanje u imovinska prava građana i ostvarivanje ogromne imovinske koristi. Stav suda, da se radi o „propisnom“ oduzimanju iako nema pravnog osnova, dodatno narušava pravnu sigurnost i izvesnost.

U današnjoj Srbiji su ubistvo i pljačka prihvaćeni kao „legalan“ način sticanja imovine od strane države. „Neprijatelji“ ostaju bez sudske zaštite i izloženi su sekundarnoj viktimizaciji.

Ustavni sud Srbije može da vrati stvari u pravni okvir. Ustavna žalba koju je podneo moj otac, kao i moja Inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, sa predlogom za izdavanje privremene mere, jeste test za vladavinu prava. Uprkos svemu, Ustavni sud može da spreči dalju „plišanu obnovu“ totalitarizma, koju rehabilitovane žrtve komunizma odavno osećaju na svojoj koži. Ostaje pitanje da li će smeti.

Autorka je diplomirana pravnica